Nemi razgovori

Piše: Đorđe Jevtić
U FRANCUSKOM srednjovekovnom zamku članovi srpske i albanske delegacije su prvog dana izbegavali i da se mimoiđu. Za zajedničkom večerom gotovo da se nisu ni pogledali. Posle večere, na svoj posao, opipavanja pulsa, krenuli su medijatori. U istom trenutku u Prištini je odjeknula snažna eksplozija u kojoj je naprosto razneta trgovinska radnja ispred Male pijace u naselju Ulpijana. U eksploziji su poginuli vlasnik Enver Šalja, jedna žena i jedno dete, a devetoro prolaznika i kupaca je povređeno. Svi albanske pripadnosti.

Sutradan, albanska delegacija je odmah pokušala da podmetanje eksplozivne naprave u Prištini pripiše srpskoj strani. Srpska delegacija, pak, je iznela svoj stav da “sa teroristima nema i neće biti razgovora”, ali je iskoristila priliku da izrazi ogorčenje i stav o eksploziji u Prištini kao terorističkom aktu koji predstavlja nameru da se miniraju razgovori. Zatražila je da svi učesnici konferencije osude taj teroristički čin. Albanska delegacija je pokušala da to izbegne, natezala je i izvrdavala, ali su posrednici uspeli da izdejstvuju da se u ime svih učesnika izda zajedničko saopštenje u kome se na najoštriji način osuđuje taj teroristički napad, uz ocenu da je on direktno usmeren protiv napora da se u Rambujeu postignu dogovori za mirno okončanje krize na Kosovu. Posrednik Hil je odmah primetio da je to prvi usaglašeni tekst na Konferenciji.

Taj drugi dan prošao je, međutim, bez nekih bitnih pomaka, u proučavanju dobijenog predloga Kontakt grupe o novom statusu Kosova i još tri aneksa koji su formulisali načine izbora, ustav Pokrajine i instituciju ombudsmana.

Srpsko-jugoslovenska delegacija je toga dana izašla sa predlogom da obe strane potpišu “deset principa” koje je Kontakt grupa utvrdila povodom Kosova, a u kojima se garantovao teritorijalni integritet SRJ. Hil je ceo dan proveo ubeđujući albansku delegaciju da potpiše taj dokument. Neki su smatrali da je ona samim dolaskom te principe prihvatila i da nema razloga za dodatno potvrđivanje opredeljenja iznetih u njima. Nijedna od strana nije izrazila zahtev da se direktno susretnu. Iz krugova medijatora se isticalo da ih neće silom na to terati i da je bitno da se sporazum usaglasi, čak i bez direktnog susreta do kraja Konferencije. Sve je, dakle, počelo da se odvija dopisivanjem ili usmenim iznošenjem stavova koje su jednoj i drugoj strani prenosili Hil, Petrič i Majorski, uz nastojanja da ih približe.

Kao što je pre početka sastanka u Rambujeu objavila ceo nacrt dokumenta o statusu Kosova i sve prateće anekse, **Koha ditore** je najavljivala da će najvrelija tačka biti aneks o vojnom pitanju i da je on ostavljen za kraj. U njegovom formulisanju su učestvovali i eksperti navodno obe strane, koji nisu bili smešteni u dvorcu, jer nisu bili članovi delegacije. Koliko se zna, srpska strana nije u tome učestvovala, ali je štampa obelodanila da albanskoj delegaciji pomažu mnogobrojni američki savetnici, među njima i trojica eksperata: Pol Vilijams, bivši ambasador u Stejt departmentu, maršal Haris i Morton Abramovic, bivši predsednik Karnegi instituta, i član Međunarodne krizne grupe, poznat odranije po lobiranju za kosovske Albance i po oštrim i radikalnim stavovima.

Da to nije bila samo atraktivna vest ukazivala je i činjenica da je uticajni “NJujork tajms” objavio i razgovor sa jednim od njih Polom Vilijamsom, koji se, kao i zvanične američke institucije, zalagao za slanje vojne misije NATO snaga na Kosovo, uz tvrdnju da oni, kao savetnici, navodno nagovaraju Albance da odustanu od opcije nezavisnosti. Zauzvrat, kako su im sugerisali, imaće zaštitu kroz vojnu misiju. Istoga dana oglasio se i direktor Međunarodne krizne grupe DŽordž Bidle, koji je kao preduslove za uspeh sporazuma ponavljao sve ono što su i Albanci zahtevali, što je značilo još jednu potvrdu da su im ljudi ove organizacije bili savetodavci i instruktori.

Albanska delegacija je tog drugog dana uputila tri zahteva koji, doduše, nisu naišli na odobravanje ambasadora medijatora. Zatražili su da se definiše konačni status Kosova, da se nakon petogodišnjeg sprovođenja sporazuma održi “svenarodni referendum o samoopredeljenju”, da se potpiše sporazum o prekidu vatre, u kome bi treći potpisnik bio i NATO. Ovaj treći zahtev izneo je Hašim Tači, čovek koji je, bar prema apstinenciji u medijima, dotle bio potpuni autsajeder, a odjednom izbio u prvi plan.

Sve je upućivalo na zaključak da su se predstavnici Amerike, NATO-a i OVK dogovorili unapred o postavljanju ultimatuma koje srpska strana nije mogla da ispuni, kako bi se stvorila mogućnost za vojno angažovanje i ulazak NATO trupa na Kosovo. Pošto je Rugova bio strašljiv i rezervisan zbog onoga što bi moglo da se dogodi, morao je da se ukloni. U albanskoj delegaciji oko toga i drugih ključnih pitanja, kao što je insistiranje na nezavisnosti, došlo je do mimoilaženja i preovladavanje tvrde linije, što je rezultiralo smenom na njenom čelu. Umesto Rugove, za šefa delegacije postavljen je Hašim Tači, šef “Političke uprave OVK”. Albanski mediji u Prištini javili su da je do smene došlo posle višečasovnih rasprava, da su za Tačijeve zamenike postavljeni Rugova i Ćosja, a Suroi je ovlašćen za razgovore sa diplomatama.

Bio je to svojevrsni prevrat koji je nagoveštavao nove teškoće u daljem toku pregovora koji u Rambujeu faktički nisu još ni počeli.

PRIMIRJE, ILI PRINCIPI
KAKO je i treći dan prolazio bez nekih pomaka i nagoveštavao zaoštravanje, na delegacije je već počeo da se vrši pritisak. Najavljivalo se da će ih posetiti Kuk i Vedrin, ali i Medlin Olbrajt i Igor Ivanov, a da će se krajem nedelje možda sastati cela Kontakt grupa da bi razmotrila prve rezultate pregovora i dala impuls približavanju stavova. Obe delegacije su, naime, počele da ispostavljaju zahteve i predloge koji su odstupali od predložene varijante Kontakt grupe. No, ni medijatori nisu od njega odstupali. Albanski tim je insistirao na potpisivanju primirja koje bi garantovali Kontakt grupa i NATO, a srpska na potpisivanju “deset principa”.

(NASTAVLJA SE)