Maksimum za Albance

Piše: Đorđe Jevtić
- AKO se tako htelo, moglo je da se ostane u Srbiji i da sve bude kao i do sada. Za to nije ni moralo da se dolazi u Francusku. Hoćemo da čujemo njihov (albanski) stav i tražimo potpis članova njihove delegacije ispod nespornih principa. Došli smo u Francusku da razgovaramo. Ako organizatori ovog sastanka nisu u stanju da dovedu albansku delegaciju za pregovarački sto, onda to treba i da priznaju. Treba da kažu da nisu dobro ni organizovali, a još manje dobro zamislili ovaj sastanak. Ili, možda imaju druge ciljeve koje žele da postignu, za koje mi ne znamo i zato ne možemo da snosimo nikakvu odgovornost, rekao je, ne baš diplomatski, Milutinović navodeći da srpskoj strani nije ponuđen na razmatranje čak ni celovit predlog sporazuma.
Milutinović je naveo da se Albancima “nudi sve, osim treće republike i otcepljenja”, a da oni ni to ne prihvataju.
Ali, i albanska javnost je bila uznemirena: šta ako NATO ne locira svoje trupe na Kosovu, čemu onda ovolika halbuka oko Rambujea kada se zna da se nijedan sporazum ne može sprovesti bez prisustva međunarodnih snaga? - pitao se nedeljnik “Zeri”. Ovaj nedeljnik je konstatovao da su Srbi navodno spremni na sva popuštanja samo da izbegnu NATO snage na Kosovu, i da su se navodno već oko toga nagodili sa međunarodnom zajednicom. A Albanci su, kaže, i pošli u Rambuje “imajući u vidu javna obećanja koja su stizala iz Brisela, da je lociranje NATO trupa sigurna stvar i da zbog toga zapadne vlade već javno broje snage koje bi stavile na raspolaganje. Zna se da je argument dolaska NATO snaga bio glavno opredeljenje albanskih predstavnika, a posebno OVK za odlazak u Rambuje”, priznavao je “Zeri”.
Za razliku od tog neobaveštenog lista, veoma obaveštena “Koha ditore” je iz dana u dan iznosila sve novije i novije detalje, stalno se pozivajući na neimenovane diplomatske američke i zapadne izvore. Sem sigurnog dolaska trupa NATO, izveštavala je o bici koja se između zapadnih zemalja vodila o podeli i pridobijanju adekvatnog sektora. “Borba za Prištinu” bio je jedan od naslova tog lista u kome se tvrdilo da je Francuska navodno tražila da njoj pripadne Priština.
Albanci su, dakle, bili uvereni da će im NATO trupe svakako stići, čime bi se ostvarila njihova osnovna namera - da proteraju srpske snage kao čuvare ovog dela srpske teritorije. Oni su dobro znali onu srpsku poslovicu da nema zemlje sa dva gospodara. Kako je uočavao francuski “Soar”, albanski zahtev da se zakače za NATO i uvuku ga na Kosovo postao je već neprijatan i iritirajući.
Tog 13. februara, dok su Albanci u blizini zamka držali nove demonstracije tražeći nezavisno Kosovo i NATO trupe, kada su pregovori u Rambujeu, posle sedmodnevnog praznog hoda već bili dovedeni u pitanje, u centru Uroševca je usred podneva odjeknula snažna eksplozija. Eksploziv velike razorne snage, smešten u jedno vozilo, aktiviran je daljinskim upravljačem, ranio 13 ljudi, oštetio dvadesetak automobila i sve obližnje zgrade. Eho i učinak te eksplozije trebalo je da se čuju u Rambujeu i da pokažu još jednom, ko zna po koji put, da neće biti mira na Kosovu dok ne dođe neko treći ovde da ga silom uspostavlja.
Tom cilju bio je namenjen i dolazak američkih kongresmena a albanskih lobista Sju Kelija i Eliota Engela u Rambuje. NJima je, za razliku od srpskih grupa, omogućeno da se unutar zamka sretnu i sa albanskom delegacijom i sa posrednikom Hilom. Engel se i tamo zalagao za nezavisno Kosovo. Uostalom, i zvanični Vašington je, uz pojačavanje optužbi i pritisaka na srpsku stranu, tvrdo zagovarao NATO misiju ili NATO intervenciju. I predsednik Klinton je izjavio da su SAD “spremne da daju doprinos” i “da učestvuju u misiji NATO-a posle postizanja dogovora”. Izjava je usledila u trenutku kada je iz Vašingtona za Pariz krenula Medlin Olbrajt sa željom, kako je rekla, da “na licu mesta napravi sopstvenu procenu o toku razgovora i dometu procesa”.

BOJAZAN
U VAŠINGTONU se ispoljavala bojazan da i Albanci ne prihvate sve što od njih traže. “Jer, ukoliko oni (Albanci) ne prihvate ono što se od njih očekuje, to bi moglo da dovede do podele krivice za blokiranje pregovora, do sukoba i podela unutar Kontakt grupe, što bi dramatično ublažilo oštricu pretnji o vazdušnim udarima”, ukazivao je američkoj administraciji blizak “Vašington post” pozivajući se na jednog zapadnog zvaničnika. Dakle, jasno da jasnije ne može biti da je Amerika htela po svaku cenu da uđe u Srbiju, odnosno na Kosovo i Metohiju, što je svaka nacionalna politika jedne slabe zemlje morala da ima na umu i da se tome prilagodi ako već nije mogla da se suprotstavi. Da li su srpski zvaničnici imali na umu tu činjenicu i da li su razmišljali da SAD i NATO, ako već ne mogu da se izbegnu, budu srpski a ne albanski saveznici?