Dramatične pretnje

DA su pregovori bili na ivici fijaska upućuje poslednji pokušaj Vedrina i Kuka da pokrenu stvari. Oni su, umesto rukovodstvu, dva dana pre roka za okončanje Konferencije poslali Poruku narodu Jugoslavije u kojoj je, između ostalog, stajalo:
“Od Jugoslavije se očekuje da donese vrlo ozbiljnu odluku u sledećih nekoliko sati. Možete da izaberete: ili da okončate sukobe i uvedete Jugoslaviju u porodicu modernih evropskih zemalja, ili da je ponovo uvedete u ciklus unutrašnjih sukoba i spoljne izolacije, dva procesa koja su već obeležila poslednjih nekoliko godina vaše istorije. Cela Kontakt grupa veruje da je rešenje sukoba na Kosovu u suštinskoj autonomiji. To bi trebalo da bude prihvatljivo za obe strane. Ali će zato obe strane morati da prihvate kompromise. Albanci sa Kosova će morati da odustanu od zahteva za nezavisnošću i da priznaju prava drugih etničkih zajednica na Kosovu. Građani SRJ će morati da priznaju pravo Kosova na visok stepen autonomije. Obe strane će morati da prihvate, u obostranom interesu, međunarodno vojno prisustvo koje će garantovati sprovođenje sporazuma. Ne postoji antisrpska zavera...”
DAN pre utvrđenog datuma o završetku pregovora drama se zgušnjavala. Širak je otputovao u Vašington da umiri Klintona u njegovoj nameri da bombarduje Jugoslaviju, a ovaj pred njim i novinarima izjavio da “smo jedinstveni u odluci da upotrebimo silu ako Srbija hitno ne ispuni naredbu o povlačenju snaga sa Kosova i ne složi sa mirovnim sporazumom”. U Beogradu je Milošević primio šefa delegacije ruske Dume Sergeja Baburina koji je pružio punu podršku Srbiji i SRJ i Jeljcinovom upozorenju da se ne dira Kosovo. U razgovoru sa kiparskom delegacijom Milošević je iskoristio priliku da uputi javnu poruku da “neće dati Kosovo po cenu bombardovanja”. Francuzi nisu bili za bombardovanje. Moglo se to uočiti iz izjave njihovog ministra odbrane Alena Rišara:
- Prvo je neophodno napraviti analizu situacije. Kada bi saveznici i odlučili da upotrebe silu na osnovu principa SB, treba takođe postaviti pitanje: koji je politički cilj?
Poslednjeg dana prvog produžetka Konferencije u Rambujeu, 20. februara, u francuskom zamku se odvijala prava drama, sa puno napetosti, pritisaka, protivurečnih informacija, dezinformacija, demantija. Ostale su i dalje sve mogućnosti njenog završetka - od potpisivanja sporazuma, neuspeha Konferencije, do još jednog njenog produžetka.
Iz sedišta NATO-a su poručivali da su ruke već stavljene na mašineriju njene armade i da se obarač samo što nije povukao, ruski premijer Primakov je u Londonu ponovo ulivao (lažnu) nadu navodeći da su bilo kakvi dalji potezi u regulisanju situacije na Kosovu mogući “jedino posle usaglašavanja sa rukovodstvom suverene Jugoslavije i posle svestranog razmatranja u SB UN”. U telefonskom razgovoru sa britanskim kolegom Blerom, Primakov je sugerisao da sav “potencijal političkog dijaloga nije iscrpljen”. Generalni sekretar UN Kofi Anan je u finalu razgovora u Rambujeu produžio mandat međunarodnim snagama UNPREDEP u Makedoniji za još šest meseci, s obrazloženjem da to nalaže ukupna situacija u regionu.
Do izvesnog napretka došlo je sledeće noći, između 20. i 21. februara, kada je srpska delegacija na sedam dokumenata dala “niz kreativnih predloga” i time pružila nadu da je postizanje sporazuma moguće. Kasno uveče Milutinović je na konferenciji za novinare priznao da se na srpsku delegaciju vršio veliki pritisak kako bi prihvatila da na Kosovo dođu NATO trupe. On je tvrdio da vojni aneks nije bio dat za sastanak u Rambujeu, da u pismu i principima Kontakt grupe takvih stvari nema, da taj aneks nisu prihvatile ni druge članice Kontakt grupe, već da je ilegalan i da su ga forsirali Amerikanci, koji su imali nameru da se pošalju trupe na Kosovo i Metohiju.

“IZUZIMANJE”
VLADA Crne Gore odlučila je da teritoriju svoje republike “izuzme” iz eventualnog sukoba NATO - SRJ, obećavajući da će preduzeti sve mere da ne dođe do upotrebe teritorije Crne Gore u eventualnom sukobu sa vojnim snagama međunarodne zajednice. Ova odluka podrazumevala je “zabranu” teritorije Crne Gore za Vojsku Jugoslavije u slučaju rata, iako se ta mera kosila i sa samim crnogorskim Ustavom.
(NASTAVLJA SE)