Pritisci za potpis

KREŠENDO napetosti na kraju je rezultirao odlukom Kontakt grupe da još jednom produži pregovore do 23. februara u 15 časova. Procenjivalo se da će za to vreme posrednici uspeti da pritisnu i jednu i drugu stranu da pristanu da stave potpis na nametnuti sporazum.
Milutinović se i sutradan, prvog dana drugog produžetka, ponovo sreo sa Medlin Olbrajt. Američka ministarka je, u stvari, odlučila da produži svoj boravak u Rambujeu i daljim pritiscima na Albance reši problem njihovog potpisa. I toga dana ni jedna ni druga strana se nisu pomerile sa svojih pozicija. Diplomatsko-političke i moguće ratne kombinacije su se nastavljale. Ministri EU su, nakon Vedrinovog i Kukovog izveštaja, izrazili spremnost da SRJ postepeno ukidaju trgovinske i druge sankcije ukoliko ona pristane da potpiše sporazum. Doduše, za neuspeh razgovora okrivljavali su obe strane.
Robin Kuk je toga dana na svoj način sugerisao Albancima da bombardovanja ne može biti ukoliko oni ne prihvate politički deo sporazuma. Olbrajtova je to decidno kasnije potvrdila.
- Izneverili ste nas i vezali nam ruke. Ako potpišete Okvirni sporazum, a Srbi odbiju mi ćemo ih bombardovati. Potpišite i odrešite nam ruke - rekla je Olbrajtova tada albanskoj delegaciji* (*emisija Bi-Bi-Sija “Pad Miloševića”).
Ona je posebno tipovala na Tačija. Navodilo se da je u samoj albanskoj delegaciji postojala podela 14:1, a taj jedan bio je vođa delegacije Hašim Tači, koji je zapretio ostavkom ako se sporazum potpiše bez klauzule o referendumu posle tri godine njegovog sprovođenja.
NAGOVEŠTAVALO se da je Olbrajtova, drugog dana drugog produžetka, 22. februara, ubedila albansku delegaciju, posebno Tačija, da stavi potpis na ceo paket sporazuma, u kojem se odriču referenduma, ali preformulisanim sa stavom tako da ga obe strane prihvate, a različito tumače.
Svojim diplomatskim umećem tu je naročito pomogao Veton Suroi. On je, kako je naknadno potvrdio za Bi-Bi-Si, umesto Tačijevog insistiranja na nezavisnosti, predložio solomonsko rešenje - da se posle tri godine primene sporazuma razmotri predložena varijanta i da se pri tom uzme u obzir i mišljenje naroda.
U Rambujeu se toga dana iznenada pojavio komandant NATO snaga za Evropu general Vesli Klark. Došao je, kako je rekao, da obema stranama pojasni detalje vojnog dela sporazuma. Albanska strana se odmah “uplašila” velikog prisustva ruskih snaga u implementaciji sporazuma, koje nikada nije volela i što ih je posebno iritiralo.
Napokon, u pismu međunarodnim posrednicima delegacija Vlade Srbije izrazila je spremnost da “razmotri obim i karakter međunarodnog prisustva na Kosovu radi sprovođenja sporazuma”.
Albanskoj delegaciji je sve, međutim, bilo jasno, ona se već saglasila i znala šta dobija, a to je široka autonomija, odnosno odložena nezavisnost, ali je zarad nekakvog opravdanja, a verovatno i zbog potrebne vojne pripreme, potpisivanje sporazuma odložila za dve nedelje kako bi se navodno konsultovala sa vođstvom tzv OVK, “narodom i političkim institucijama”.
Međunarodna konferencija o Kosovu u Rambujeu se 23. februara 1999. godine ipak završila uslovnim prihvatanjem sporazuma, mada je njegovo potpisivanje odloženo do 15 marta, prvenstveno da bi se albanska delegacija konsultovala sa “bazom”. Po mnogim analitičarima i izveštačima Konferencija se zapravo završila fijaskom.

VREME

DO poslednjeg trenutka, a i pri samom saopštavanju informacije o odlaganju, sve strane, a pre svih organizatori govorili da je postignut suštinski napredak i da je delegacijama ostavljeno do 15. marta da analiziraju svoje i stavove suprotne strane. Zapravo, i jedna i druga delegacija tražile su tajming za konsultacije.
- Napredak je postignut, ali posao nije završen i zato smo se odlučili za novu konferenciju - objasnio je Vedrin ističući da je neophodno da se sporazum potpiše u integralnoj verziji.
(NASTAVLJA SE)