Olbrajt za - silu!

Piše: Đorđe Jevtić
KAKO su dani prolazili, ocena razgovora u Rambujeu se postepeno od polovičnog uspeha pretvarala u “značajan napredak” i u “prvu fazu” pregovora koji će u drugoj fazi dovesti do potpunog uspeha. Usledila je potom pregovaračka praznina koja je najviše odgovarala Albancima. Preostalo vreme se koristilo i za zaustavljanje širenja pukotina koje su se javile između Amerike i evropskih zemalja međusobno, ali i ovog bloka sa Rusijom. S druge strane, dok se u srpskom javnom mnjenju ponavljalo da strane trupe, bilo čije da su, ne dolaze u obzir, ruski ministar odbrane maršal Igor Sergejev saopštio je da ruska armija razmatra učešće u eventualnoj mirovnoj misiji na Kosovu, i da to zavisi od jugoslovenskog poziva. I premijer Primakov je stavio do znanja da Ruska Federacija može da pošalje snage ako to zatraži SRJ i ako se odluka o tome donese u SB UN.
“Isfrustrirana” Olbrajt se nije, međutim, predala. Naprotiv, ljuta i osvetnički raspoložena, ona je nastojala da stvar dovede do kraja - da se na Kosovu nađu NATO trupe ili da one uđu silom, posle bombardovanja i kapitulacije Jugoslavije i Srbije.

Očekivani nastavak razgovora u Parizu nije doneo željene mirovne rezultate. Srbija i SRJ nisu želele da potpišu sporazum koji je u međuvremenu dopunjen još težim stavovima o ulasku NATO snaga na prostore Kosova i Metohije i korišćenju drugih prostora zemlje. Tadašnje rukovodstvo je i dalje živelo u iluziji da bombardovanja neće biti. Albanska delegacija je sporazum odmah potpisala.
Odlučeno je da se Srbi kazne za tvrdoglavost, za neprihvatanje sporazuma i remećenje koncepta Amerike i još nekih zapadnih zemalja. Odluka o bombardovanju je bila konačna. Čekao se samo dan, a i on je uglavnom bio poznat. Više nikakva diplomatija nije mogla da pomogne, ni razgovor Jeljcina sa Klintonom, na dan početka agresije, ni Jeljcinove pretnje da će to poremetiti odnose SAD - Rusija, pa ni njegov predlog da ruska i američke obaveštajne službe zajednički skinu Miloševića sa vlasti. Ništa nije pomoglo: 24. marta 1999. godine, oko 19 časova, iz NATO baze u Avinjonu, sa aerodroma susednih zemalja i sa brodova nosača u Jadranu poletele su ka Srbiji stotine najsavremenijih aviona i tomahavk raketa i počele rasipanje razarajućeg tovara na desetine i stotine ciljeva. Nastali su razaranje, haos i smrt...

Da li je rat na Kosovu i Metohiji mogao da se izbegne ili je bio neizbežan!? Da li je agresija na Jugoslaviju i Srbiju mogla da se izbegne ili ne?
Jedni su tvrdili i tvrde: U NATO-u je bio izvestan broj ljudi koji su jednostavno želeli rat na Kosovu i zato su Jugoslaviji i Srbiji u Rambujeu namerno postavljeni uslovi koje nisu mogli da prihvate (lord Gilbert, pomoćnik britanskog ministarstva odbrane u vreme bombardovanja); agresija na Jugoslaviju i uplitanje NATO na Kosovu i Metohiji rezultat su zajedničke zavere američkog Stejt departmenta i albanskih lidera tzv. OVK, tvrdio je naknadno londonski “Sandej telegraf”. Tu zaveru i manipulacije koje su dovele do rata, prema tom listu, predvodila je tadašnji američki državni sekretar Medlin Olbrajt, uz pomoć njenog portparola DŽemsa Rubina, Hašima Tačija i drugih iz američke administracije i albanskog ekstremističkog pokreta. Vrh manipulacija i zavera bili su Račak i Rambuje.
Jedan od najekstremnijih komandanata OVK Rustem Mustafa Remi je to otvoreno priznao u pomenutoj emisiji Bi-Bi-Sija: **Mi smo sarađivali sa posmatračima, oni su nam davali vojne mape, a za nas je to bilo najznačajnije. Mi smo po svaku cenu nastojali da isprovociramo događaje i time izazovemo inervenciju NATO snaga.**

POTURANJE
PRESUDNIM događajem u Račku “komandovao” je Voker, smatraju neki analitičari, što je ovaj indirektno potvrdio. I Tači je potvrdio da su Albanci u blizini Račka ubili četiri policajca jer su znali da će srpska policija odmah reagovati i da će doći do sukoba. On je priznao i to da su njegovi “borci” namerno poturali obične građane i žrtvovali ih kako bi pridobili javno mnjenje u zemljama faktorima odlučivanja. U Račku, posle pogibije 45 Albanaca Olbrajt je krenula u završnu kampanju pritisaka na saveznike u Evropi.
(Nastavlja se)