Presečene intrige

PIŠE: Đuro Zagorac
**PLATIĆEŠ mi, Pavle, svoga Boga**, proklinjao je glasno vožd, kada bi se setio svoje milosnice. I, zaista, pošalje Karađorđe poverljivu poruku svom nekadašnjem drugaru, hajdučkom četovođi Petru Kraru da onog **zelenka** Pavla **ostavi** negde u gori... Da li preko voždove Jelene ili nekog drugog, uglavnom, Pavle dozna za voždov nalog i krenu da ga preduhitri. Kad je Petar prilegao, posle dobrog ručka, ispod vajata prikrade mu se Pavle i skrati ga za glavu. Tako olako ode još jedan srpski život od srpske ruke...
O ovom slučaju, kao i o Karađorđu, ljubavniku, izletniku van braka, ostala su različita svedočenja. Većina, među koje se ubraja i Vuk, smatrala je da se radilo o zarobljenoj Turkinji, da je to, možda, bila jedna jadna Marija iz Brusnice, mada bez navođenja bilo kakvih detalja...
Postoje i oni koji su tu voždovu vezu izdigli na najveći nivo, tvrdeći da je ta žena odstranjena kako bi se sačuvala čistota svake vrste - moralna, ljudska, ustanička, ideološka. Beše to ono pravo revolucionarno. Ovo je bio nacionalni i oslobodilački ustanak, ali je istovremeno značio i potpuni rastanak sa tursko-mongolskom tradicijom i feudalnim poretkom, koji je već bio istrošen i koji se savim sigurno selio u prošlost. Da se na pitanju odnosa prema ženi lomila visoka politika, pokazalo se posle šest decenija od ustanka. U ruskim arhivama čuveni Batalaka (Lazar Arsenijević) uspeo je da pronađe zaista čudan dokumenat.
Pomenuti dokument je zapravo bilo poverljivo pismo koje je ruski agent, izaslanik kod Karađorđa, poslao iz Beograda svojoj centrali. Čovek se pomalo neobično zvao Rodofinikin, ali je iza toga stajalo ime i prezime Koste Konstantinovića, Grka poreklom.

Ovaj Grk u službi kod Rusa nije uopšte bio naklonjen Karađorđu i njegovom sovjetu, što je značilo da se služio podvalama i intrigama kako bi ih što više ocrnio.

Tako Rodofinikin u maju 1808. piše da **tajnim dojavama** saznaje kako se u Beogradu **prošle noći** zbio i ovaj događaj: Karađorđe je poslao svoje ljude da mu dovedu jednu **pokrštenu bulu**, ali je istovremeno bio zapovedio da njenu rodbinu - dve starije žene i tri maloletna lica bace u Dunav! To je, tvrdi autor poruke, kao zapovednik učinio voždov sekretar koji je iste najpre poubijao pa ih mrtve pustio niz reku!
Batalaka, koji je napisao istoriju Prvog ustanka, u kome je posle završetka Velike škole i sam učestvovao - bio je pisar u Sovjetu, sa Karađorđem izbeglica u Rusiji - a kasnije bio i ministar u Srbiji, blago se zaprepastio nad gornjim dopisom. Jer, da se tako nešto zbilo i on bi to saznao. Osim toga, kako tu priču koja nije nimalo naivna, niko nije spominjao osim **pisca depeša** Rodofinikina?

Posle dve godine boravka u Beogradu, u kome je koristio i dahijski konak, veći od onoga u kojem je bio Karađorđe, i u kojem je gajio i srnu i milosnicu, a za podstanare imao Dositeja Obradovića i voždovog sina Aleksu, Konstantinović je bio proteran: vožd je od ruskog cara tražio da u Srbiju pošalju nekog pravog Rusa!
Posle Mirjan ili Marije, niko više ne pominje druge žene u voždovoj blizini. Privrženost ženi i porodici čini se da je bila u funkciji ustanka, ali ni činjenicu da je vožd zašao u godine ne treba zanemariti. Osim toga, on je poštovao i voleo svoje kćeri.

KUGA
NIJE vožd bio u iskušenju sa milosnicom, ali je imao muka sa opakom bolešću kugom, koja se pojavila u Turskoj i zabrinula ustanike. Odmah je 1812. reagovao Sovjet.
Vožd je potpisao ukaz - pismo svim vojvodama kako da postupaju, nalagajući im da granice tako zatvore da **no što reći tica ne može da prođe**. Uočio je vožd svu opasnost od ove boljke i zapretio smrtnim kaznama onima, koji bi iz Turske tajno ulazili u Srbiju.
Te godine umrla je i Karađorđeva ćerka Pola, ali uzrok smrti nisu znali ni pedantni hroničari.

Nastavlja se