Trijumfalan povratak

I SILNIKU, kakav je bio Miloš, polako je isticalo vreme. U leto 1839. godine doživeo je da bude proteran iz Srbije.
Dok su sastavljane kombinacije ko će da nasledi Miloša, u punoj neizvesnosti, šansu koriste pristalice Karađorđevića. Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević, preko Stefana Stefanovića, sada ministar pravde, pozivaju voždovog sina Aleksandra i njegovu majku Jelenu da krenu u Srbiju...
Ovog puta oni su prešli granicu, stigli nesmetano do Negotina, što je kod Obrenovića izazvalo opštu pometnju, jer su oni i bez Miloša bili nosioci vlasti. Ministar policije Đorđe Protić, vatreni pristalica i zaštitnik mladog kneza Mihaila, nalaže istragu: ko je i kako pozvao Karađorđeviće u Srbiju? Istraga i ministar su uspeli samo da odlože njihov dolazak u Beograd i ništa više.
Početkom oktobra 1839, posle punih 26 godina, Jelena je stigla u Beograd. Ceo javni, ali i politički život počeo je da se vrti oko Jelene. Više od dva meseca obilazili su je ”gospoda i gospođe”, o čemu su i novine izveštavale. Jelena je bacila u zasenak i sina Aleksandra, kome je data služba u beogradskom sudu. A ubrzo ga je knez Mihailo (gle apsurda!) uzeo za svog ađutanta. Jelena je kod Mihaila i njegove majke LJubice mogla da se ponaša kako hoće i da izvoljeva do kraja.
Iako je živela 75 godina, Jelena nije doživela da vidi kako njen sin Aleksandar polaže svečanu zakletvu i postaje te iste jeseni knez srpski, nasleđujući svog oca, vožda Prvog ustanka.
Dok je Karađorđe samo udavao kćeri, Jelena je poživela i da ženi sinove... Najstarija Sava se i prva udala. NJen izabranik je bio Antonije Ristić, rodom iz Kamenice rudničke. Inače, bio je momak bezbednjak kod samog vožda. Od svih momaka koji su defilovali kraj njenog oca, ovaj joj je bio i najmiliji. Ovi momci su čuvali Karađorđa kad je bio u Topoli, ali i kuću i ukućane. Sava svoja osećanja nije krila pa joj ni zadevanje mlađih sestara nije smetalo da voljenom poklanja jabuke...
VoŽd je vodio bitke, špartao beogradskim pašalukom, ali je morao da nađe vremena i za svoju prvenicu; Savka je odlučila da se uda za Antonija. Vožd je to blagoslovio i po mišljenjima mnogih postupio nepravedno kada je zeta promovisao u vojvodu, a da to zet nije zaslužio. Po temperamentu je bio vatra živa i više se ponašao kao sin, a ne kao voždov zet. A tek kada je novim položajem postao moćan, tek tada je postao i opak. Pošto su živeli u Karanovcu, Antonije više nije imao nikog iznad sebe: pljačkao je, bogatio se, ali bio je i nemilosrdni ubica. Promenio je prezime u Pljakić. On se sreće kod mnogih memoarista kao jedan od malobrojnih Srba koji su imali ličnog dželata, čoveka koji se nije stideo nijedne svoje žrtve. Pored kuće u kojoj su se rađala deca, nicalo je i groblje, na kojem je upokojena i neka nesrećna veštica.
Antonije je sa porodicom i voždom izbegao u Rusiju, u kojoj je i umro 1832. godine, a Sava je poživela još 15 godina, sklopivši oči 1847. godine. Antonijevo junaštvo u ustaničkim okršajima nije promaklo ni Simi Mlutinoviću, koji mu je posvetio čak i pesmu.
Sara se udala u vreme žestokih ustaničkih okršaja 1810, i kao i starija sestra u sudbinu dobila vojvodu Nikolu Karamarkovića. O Nikoli je ostalo malo svedočenja. Zbg čega hroničari ustanka ovu osobu retko spominju, teško je razumeti. O njemu je tek 38 godina od smrti Nikole, svoja sećanja izneo Petar Jokić. Jokić, koji je bio nerazdvojan sa Karađorđem, podseća da je upravo Karamarković zamenio Milana Obrenovića na mestu užičkog vojvode. Nikola je bio iz Lunjevice i oženio se 1819. voždovom ćerkom Sarom. Na Torniku više Sokola bio je glavni šanac tvrđava ustanika valjevske nahije, a gradio ga je i njemu krvario Hadži Milentije. Kada je Milentije unapređen u vladiku, za zapovednika šanca postavljen je Nikola Karamarković, koji je po Jokiću ”rđavo vladao”, zbog čega ga je vožd zatvorio u tamnicu.
Nikola je sa Sarom imao samo ćerku Katarinu, koja se udala za beogradskog trgovca Koču Pešika.
Sara se preudala za Todora Bojanića, velikog Srbina iz Hercegovine, koji je i sam krenuo sa izbeglim ustanicima.
Sara je rodila četvoro dece sa Todorom, živeli su u Šapcu. Jednom udovica, Sara je postala i sa drugim mužem: umrla je posle Todora, godine 1857.

ŽALOST

ŽIVELA je Jelena i u radosti i u suzama (radosnicama), dve godine i pet meseci. Umrla je u ponoć 28. januara 1842. godine. Pre toga je pred novinarima izjavila da ima samo jednu želju - da bude sahranjena u Topoli pored svog Crnog Đorđa, u mestu ”svojih najlepših uspomena”.
Niko pre Jelene nije u Beogradu tako dostojanstveno ispraćen na večni počinak. Prednjačili su upravo Obrenovići, Mihailo i LJubica, prateći po ciči i snegu voljenu kumu od Beograda do Topole.
Izveštač ”Narodnih novina” svoj izveštaj je završio rečima da je ”plakalo sve što je srpsko”.
(Nastavlja se)