Pravedan prema ženama

Piše: Đuro Zagorac
AKO bi voždu sudile žene, ne one iz današnjih organizacija tog tipa, za njegov odnos prema njima, ženama, sigurno ne bi bio osuđen. Možda bi bio i pomilovan, jer on, iako silan i osoran, nije na njih atakovao, nijednu nije obeščastio niti je zbog tzv. čiste seksualnosti nekoga silom priveo.

Vožd je prema ženama bio pravedan, odnoseći se prijateljski, očinski i bratski. Kažu, bio je moralan čovek. Svoju ulogu u ustanku i srpskoj revoluciji shvatao je i kao obavezu da i Srpkinjama svane pred turskim zulumćarenjem.

Crni Đorđe je imao drugi problem: kako da obuzda svoje potčinjene, čak i vojvode, koji su često bili agresivni i netolerantni prema ženama. Ponekad gori i od samih Turaka, koji su često personifikovali seksualno siledžijstvo. To mu je stvaralo ogromne nevolje u vođenju ustanka, skoro toliko da su ljudi kadkad žalili **za pustim turskim**...

A da stvar bude još gora, najviše nevolja su mu zadavali najbolji borci protiv Turaka: lakše je bilo postati junak, nego ostati čovek. Jedan od tih junaka, takvog profila, bio je i hajduk Veljko Petrović.

Zapazio ga je tada najslavniji hajduk Stanoje Glavaš, pozivajući ga u svoju četu. Stanoje je shvatio da Veljka ne može da ostavi bez kontrole, pa ga je lepo i oženio svojom rođakom Marijom. Veljko se učio hajdukovanju dok ga je žena čekala. Dođe i Prvi ustanak, Glavaš podrža u borbi Karađorđa, ali je ostao sa svojim junacima prilično samostalan, pogađajući sa voždom samo neke poslove.

U dizanju ustanka u Krajini, Veljko je ispoljio i strateška znanja, najuspešnije je izvodio iznenadne akcije. Veljko je uvećavao broj svojih momaka, ali i širio slobodnu Krajinu. NJegov ratni plen se umnožavao, a uvećavali su se i ratni prohtevi. Sa 27 godina života bio je u punoj snazi.

Veljko je najviše konačio u Krivom Viru, a kad je dostigao vrhunac svoje moći, najviše mu je prijala Soko Banja.

Po svedočenju njegovog brata Milutina, Veljko se mogao videti i u kuli u Negotinu, već u leto 1807. godine. U više navrata Veljka, prema svedočenjima, pomeraju južnije, u Negotin, tek negde posle 1809. godine, kada se upoznao sa Čučuk Stanom, sa kojom se i oženio.

Tih godina Veljko je bio, odmah posle vožda, glavna medijska ličnost ustanka. Iako nije bilo radija, novina a ni dobošara, priča od uva do uva pokazala se kao jako efektna. Ni najvažnija godišnja skupština, koja se održavala odmah posle svake nove godine, nije više mogla bez krajiškog delije (**Glavu dajem, Krajinu ne dajem**, bila je njegova krilatica).

Te večeri, 1810, Veljko se uplaši skupštinske rasprave.

- Braćo! Ja sam mislio mene zovu u Beograd da me pitaju koliko sam rana do sada zadobio, koliko mi je momaka izginulo, koliko je sakatih ostalo... a oni hoće da me pitaju koliko sam dvojaka poljubio! Pa, sutra hoće da me zatvore u kulu! Nego bežite, da bežimo odavde...

Ovako je, po N. Đ. Milićeviću, reagovao hajduk Veljko kad je uoči skupštinskog zasednja čuo da su i na njegovo ime pristigle optužbe sa terena, iz nahija kuda je on zapovedao. NJega su optuživali da je neke devojke prisiljavao na ljubav, a njegove momke za otimanje goveda i ovaca, koje su, navodno, onda prodavali kao tursko dobro.

Veljko je sa svojom pratnjom, od oko dve stotine momaka, te noći u najvećoj tajnosti pobegao iz Beograda. U trku su hodili sve do Smedereva, gde su napravili prvu pauzu. NJemu i njegovim momcima najviše se obradovao Milenko Stojković, koji ih je primio u Poreču i jedno vreme finansirao.

Jedan od onih ustaničkih lidera, koji nije ni pokušavao da ispoštuje važeći moral i uobičajene principe u muško-ženskim odnosima, bio je Milenko Stojković, za koga nisu manjkali naj aributi, od čovečnosti do junaštva. Ali i naj vojvoda imaše slabost prema slabijem polu.

HAREM
DOK je živeo u rodnom Kličevcu, a kasnije i u Požarevcu kao trgovac, Milenko se nosio po turski, ali je živeo po - srpski. Imao je dobar brak u kojem su rođena tri sina i ćerka. Kada je postao slavan, najpre posle seče dahija i donošenja njihovih glava u Beograd, na Vračar, a potom i u čuvenoj Ivankovačkoj bici, počeo je da plaća danak slave, koji je obično pretežak za veliki broj ljudi. Milenko nije izmenio ruho, ali jeste ćud. Postao je gazda bogatog i važnog Poreča na Dunavu, dok je slabost prema ženama rešio na turski načni: osnovao je harem u kome je bilo Turkinja, Srpkinja i Vlajina.
(K r a j )