Mutna Ibar voda

BORO je video kako mu neprijateljski snajperista ubija suprugu, dok se 17-godišnji Ivić bori za život... U prištinskoj zoni nalazi se više stotina ljudi koji su pobegli od etničkog čišćenja Albanaca koji su pažljivo pripremili napad sa jednim ciljem: da stvore islamsku državu, piše milanska “Panorama” pod naslovom “Lov na Srbe”.
Mladić Boro Tucev je toliko skamenjen od užasa i bola da podseća na dete koje je ostalo bez majke. U svojoj skromnoj kući u Severnoj Mitrovici gleda kroz prozor na kojem se vidi rupa od projektila. Boro gleda na drugu stranu reke, sećajući se svoje supruge Jane Dertar:
- Tamo na mostu je izbio pakao između Srba i Albanaca, a ona je otrčala da uzme decu iz škole, i mada je bilo rizično, uspeli su da stignu kući. “Ubijaju se. Hvala bogu stigli smo kući živi i zdravi”, rekla mi je. U tom trenutku metak je proleteo kroz prozor i pogodio je u stomak.
Boro je prolio toliko suza da više ne može ni da plače. I njegova ćerkica Eleonora je ozbiljna. Ona ćuti kao da samo tišina može da osveti tako nepravednu i besmislenu smrt.
- Ubijena je u svojoj sopstvenoj kući, da li razumete? Pred decom. Ubio je prokleti albanski snajperista koji je pucao iz one kuće na drugoj strani reke Ibar iz čiste mržnje - povikala je iznenada njena sestra Nataša.
REKA Ibar: voda koja razdvaja mržnju i preko koje prelazi mržnja između Srba iz severne Mitrovice i Albanaca sa druge strane mosta, druge strane Kosova i sveta. Voda koja protiče i nikad se ne zaustavlja kao ni bes ova dva naroda koja nisu uspela da dobiju nijedan rat, i nijedan mir. Jana je samo jedna od 30 ljudi koji su tih dana poginuli u sukobima i uništavanju, u kojima se u krvi i varvarstvu raspršila iluzija o multietničnosti.
Danas su Srbi ti koji beže sa Kosova. Za dva dana uništeno je 270 kuća, prognane su čitave porodice, spaljeno je 30 viševekovnih manastira i crkava, više od tri hiljade Srba je pobeglo. Užas je zavladao čitavom zemljom. Svuda je strah.
U albanskom delu Mitrovice pravoslavna crkva Svetog Save je zamak mrtvog Boga. Od te veličanstvene građevine sada su ostali samo ugljenisani ostaci jedne male ikone na kojoj je bila predstavljena Bogorodica sa detetom. Pravoslavni srpski pop koji je živeo u crkvi evakuisan je pre nego što je zapaljena - pre evakuacije on je živeo kao zarobljenik u svojoj crkvi, i odlazio je samo u kupovinu u pratnji Kfora.
- Nismo je zapalili do danas, ali sada je kucnuo čas da to uradimo - kazao je tajanstvenim tonom prodavac u obližnjem kiosku.
Sa druge strane mosta, u srpskoj bolnici u severnoj Mitrovici doktor Vladimir Adžić nema šta da krije:
- To je etničko čišćenje, 90 odsto ljudi je povređeno od bombi i granata. To su mesecima pripremali. Ovde se ne radi o sukobu civilizacija, već o varvarima koji uništavaju naše crkve i našu istoriju. Ne kažem da i mi nismo pravili greške - kaže dr Adžić, i prilazi prozoru.
- Pogledajte te kuće: u njima živi na hiljade Albanaca. I oni su slobodni. A, naša deca ne mogu da idu u školu, da rade, da se rađaju. Ona mogu samo da umiru - priča dr Adžić.
Zatim odlazimo na odeljenje za reanimaciju, gde se pred nama ukazalo bezbojno lice 17-godišnjeg Jovice Ivića koji se bori za život. - On je išao ulicom kada mu se približio jedan automobil iz kojeg su dvojica muškaraca sa crnom bradom u njega ispalila pet metaka. Tada je pao na zemlju obliven krvlju. Vikao je u pomoć, ali uzalud! - ispričala je Milena Cvetović, anesteziolog, italijanskoj novinarki Steli Pende.
U drugom krevetu leži bradati činovnik Nenad Trifunović:
- Našao sam se usred sukoba na mostu i pogođen sam, ali ostao sam živ. Jednu ženu ispred mene pogodila je granata. Video sam kako joj je granata raznela lice... Da li to oni hoće da nas istrebe? E, pa ostaćemo ovde da prkosimo Albancima i smrti - rekao je Trifunović.
Sve je počelo jednom tragedijom, čiji je očevidac ponovo bila reka Ibar. Ona se dogodila 16. marta. Tri deteta iz sela Čabra igrala su se na obali Ibra, kada je jedna grupa srpskih dečaka počela da ih juri zajedno sa psom. Tri deteta su u strahu pokušala da pređu reku, ali su se udavila.
Ujedinjene nacije i dalje tvrde da nema dokaza da su se deca udavila zbog toga što su bežala od nekoga.
Na Kosovu se naveliko raspravlja o uzroku napada i varvarstva koji su usledili posle tog događaja. Jedni objašnjavaju da su kosovski Albanci, poniženi visokom stopom nezaposlenosti i time što je Kosovo još uvek srpska pokrajina, pokušali da sprovedu etničko čišćenje, kako bi ubrzali proglašavanje nezavisnosti.
IPAK, jedno je sigurno - čak ni 20.000 pripadnika mirovne misije koji su raspoređeni na Kosovu nisu uspeli da odbrane mir onako kako se to od njih očekivalo. Dovoljno je da odete u Lipljane, tačnije u centar tog gradića, gde ćete videti da kuće u kojima su živeli Srbi izgledaju kao crna košnica koju je progutao plamen. Đako Vulić je prestravljen. Noću luta srpskim selom koje liči na napušteno groblje.
- Kada je počeo napad, na ulici se nalazio samo jedan lokalni policajac koji je rekao: “Došao je red na vas.” Sa petog sprata sam vikao da imam dve devojčice i jednu paralizovanu baku. Vojnici Kfora su došli da izbave ljude sa prvih spratova, a onda su nas napustili. Napadači su se približavali, a među njima je bilo najviše mladića uzrasta od 17 do 24 godine, koji su izgledali kao zveri. Popeli su se na prve spratove na kojima nije bilo nikog. Zapalili su vatru urlajući: “Izgorećete u plamenu” - seća se mladić.
On drhti i muca:
- Spasao sam se zato što sam u kući imao pištolj. Vreme je sporo odmicalo, činilo mi se da je prošla čitava večnost. Oslobodili su me posle sat i po. To nikada neću zaboraviti.
(NASTAVLJA SE)