Kosovo bez Srba

"USPELI smo da zaustavimo ubijanje, progone i nasilje", rekao je nemački ministar odbrane Rudolf Šarping o situaciji na Kosovu pred Bundestagom 20. 3. 2004. godine.

"Raduje me što stvari tako dobro stoje", izjavio je bivši američki predsednik Bil Klinton prilikom svoje posete Prištini 19. 9. 2003. godine.

"Napredak je vidljiv u celoj pokrajini", rekao je koordinator EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Havijer Solana krajem februara 2004. godine, podseća nemački "Jugne velt".

"Napredak je vidljiv u celoj pokrajini", rekao je koordinator EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Havijer Solana krajem februara 2004. godine.

Najmanje 32 mrtvih i preko 600 ranjenih - to je sadašnji bilans albanske terorističke ofanzive na Kosovu 17. marta 2004. godine. To je najgore krvoproliće od kada su snage NATO okupirale pokrajinu u junu 1999. godine, da bi tamo - navodno - obezbedile poštovanje ljudskih prava.

Kakva će situacija biti po pitanju ljudskih prava postalo je jasno vrlo brzo posle dolaska snaga NATO 10. juna 1999. godine. Glavnokomandujući okupacione oružane sile Kfora Britanac Majkl DŽekson je rekao: "Albanci nisu ništa bolji od Srba i oni se ponašaju jednako gnusno". Do tog trenutka Kfor je već registrovao 198 ubistava, od toga, 73 srpska civila, dok je Srpska pravoslavna crkva već tada navodila da je ubijeno preko 200 Srba. DŽeksonovom gnevu prethodio je do tada najgori masakr nad srpskim civilima: 23. jula ubijeno je 14 Srba, među kojima je bio i jedan petnestogodišnji mladić dok su radili dna njivi u Starom Gracku.

Pet godina od početka rata NATO protiv Jugoslavije, Kosovo je "etnički čisto". Pred očima najpre preko 40.000, a sada nekih 20.000 vojnika Kfora proterani su Srbi, Romi i drugi nealbanci. Visoki komesarijat UN za izbeglice početkom 2004. godine je naveo da broj proteranih iznosi 230.000, dok vlada u Beogradu pominje najmanje 350.000 prognanih. Između 70.000 i 120.000 pripadnika manjina nalazi se još uvek u pokrajini. Preostalo srpsko stanovništvo živi, pre svega, u severnom delu Mitrovice, kao i u getima i enklavama koje štiti NATO.

"U poslednje četiri godine je uprkos protektoratu poginulo 2.500 Srba i drugih nealbanaca", žalio se srpski premijer Zoran Živković prilikom posete Berlinu krajem novembra 2003. godine. Broj ubijenih je u odnosu na broj stanovnika gotovo toliko velik koliko i u oblastima Palestine od početka druge Intifade u jesen 2000. godine. Do novembra 2002. godine, prema statistikama Unmika, na Kosovo se vratilo 5.800 prognanika. Broj Srba povratnika je 2002. godine bio 924, a 2003. godine oko 700.

Razlog za oklevanje prognanih da se vrate može se naći u opširnoj ekspertizi "Amnesti internešenela" o situaciji na Kosovu koja je objavljena krajem aprila 2003. godine: njihov strah se ponovo pojačava činjenicom da se i dalje ne kažnjavaju krivci i oni koji su kršili i zloupotrebljavali ljudska prava u vreme oružanih sukoba kao i odgovorni za prestupe koji su se nastavili posle rata". Unmik i Kfor nisu uspeli da "uspostave sigurno i bezbedno okruženje u koje izbeglice i prognani mogu da se vrate svojim kućama", i time nisu ostvarili jedan od glavnih ciljeva Rezolucije UN 1244.

Tipičan primer je tok istrage u slučaju bombaškog napada na autobus "Niš ekspresa", 16. februara 2001. godine, u blizini Podujeva, kada je poginulo 11 osoba, među kojima i jedno dvogodišnje dete, dok je 40 ljudi lakše i teže povređeno. To je bio najbrutalniji napad u pokrajini od jula 1999. godine. Policija Unmika je uhapsila četvoricu kosovskih Albanaca. Trojica su brzo oslobođena, ali četvrti Fljorin Ejupi je ostao u istražnom zatvoru jer su pronađeni njegovi tragovi DNK na jednoj kutiji cigareta u blizini mesta zločina. Međutim, bez bilo kakve pravne naredbe američki vojnici su ga odveli iz zatvora u Prištini u svoju bazu "Bondstil", odakle je on mogao da pobegne. Komesar Unmika Stu Kelok, koji je do tada vodio istragu, izrazio je svoje nerazumevanje: "Prema mom mišljenju on nije pobegao. Mislio sam da zatvorenik iz `Bondstila` ne može lako da izađe. Verovatno je odveden na ispitivanje negde drugde. Ja to još uvek ne mogu da razumem".

Da li je nestanak osumnjičenog jedna velika nezgoda? Prema izveštajima UN, Ejupi je dugo radio za američku tajnu službu CIA. Zbog toga bi proces postao jedna ozbiljna blamaža. I Amnesti internešenel je izrazio "veliko nezadovoljstvo zbog nemogućnosti da se odgovorni za napad na autobus kod Podujeva izvedu pred lice pravde. "Amnesti internešenel" je pogođen time što je policija Unmik bila ograničena u svojim naporima da sprovede temeljnu i nepristrasnu istragu, a neki policijski oficiri Unmika su pomenuli da su ih u njihovim istragama sprečavali američki pripadnici Kfora".

NEMA GENOCIDA
BON - Bivši komandant sarajevskog sektora UNPROFOR-a tokom rata u BiH kanadski general-major Luis Mekenzi osudio je nedavne napade Albanaca na srpsko stanovništvo i baštinu na Kosovu.
U autorskom članku za nacionalni dnevnik "Nešenel post", povodom skorašnjeg nastavka tragičnih zbivanja na Kosovu, general Mekenzi analizira medijske manipulacije i osuđuje ćutanje kanadske javnosti.
"Na Kosovu nije bilo genocida, kao što je zapad tvrdio. Brojka od navodno stotinu hiljada ubijenih Albanaca sahranjenih u masovne grobnice pretvorena je u cifru od oko dve hiljade poginulih pripadnika svih etničkih zajednica, uključujući i one koji su stradali u ratnim okršajima", navodi Mekenzi.
Citirajući izjavu komandanta NATO snaga admirala DŽonsona da su martovski događaji na Kosovu bili orkestrirano i dobro planirano etničko čišćenje od strane kosovskih Albanaca, Mekenzi konstatuje da su se sada proterani Srbi pridružili masi od dve stotine hiljada sunarodnika koji su Kosovo napustili od "humanitarnog" NATO bombardovanja 1999. godine. Čistači su vrlo efektno očišćeni, naglašava kanadski general.
Analizirajući današnju kosovsku stvarnost, Mekenzi piše da se posle NATO-UN intervencije Kosovo pretvara u prestonicu kriminala u Evropi.
(NASTAVLJA SE)