Pogled dva pobednika

Piše: Zoran LJ. Nikolić
IDEJA Ivana Meštrovića bila je da se na neobičan, masonski način **potpiše** na Beogradu. To, za vreme između dva svetska rata nije bilo neobično, pogotovo što se taj period smatra za doba prave ekspanzije slobodnog zidarstva u nas, i što je veliki deo srpske političke, ali i duhovne elite pripadao redu masona.

Poznavaoci slobodnih zidara i njihove istorije skreću pažnju na već pomenutu arhitektonsku i duhovnu komunikaciju savremenih zgrada sa simbolima starog sveta, pa je tako, sada je to očigledno, bilo i u Meštrovićevoj viziji...

Dva najpoznatija spomenika koja krase današnji Beograd su Pobednik na Kalemegdanu, odnosno Vesnik pobede, kako je ovaj monument pre Drugog svetskog rata nosio ime, i Spomenik neznanom junaku na Avali.
Oba su bila delo Ivana Meštrovića. On je imao uzore među svetskim čudima, pa je, osmišljavajući monument posvećen neznanom junaku imao simbolički uzor u mauzoleju u Halikarnasu, današnjem Bodrumu, dok je, gradeći Pobednika aludirao na Aleksandrijski svetionik, takođe jedno od sedam svetskih čuda.
Očigledno je bilo da je Meštrović hteo da se **potpiše**, dovodeći bitne spomenike, jedan crni, a drugi beli, u međusobnu relaciju. Ostaje pitanje zašto je to radio?
POTRAŽILI smo odgovor o ovim odnosima od Predraga Batinića, vrsnog poznavaoca ove oblasti, koji nas je upoznao sa nastankom simbola koji se odnose na ovu priču.
Naime, a prema njegovim rečima, bitno je da je Helenizam zapravo bio vrhunac jelinske kulture, a da je Aleksandar Makedonski bio prvi koji je koristio usluge prvih pravih svetskih urbanista. Tako je bio izgrađen grad Prijena u Maloj Aziji, gde su ulice prvi put namerno postavljene tako da budu pod pravim uglom. Tu je postojao i sistem kanalizacije i centralnog grejanja, pa su ljudi zaduženi za taj posao ujutru prvo obilazili podzemne hodnike i palili vatre pod podovima stambenih zgrada.
Po ugledu na Halikarnas (gde se nalazi crna grobnica kralja Mauzoleja, po kojoj se svi takvi monumenti danas zovu **mauzoleji**), Aleksandar je u centru Aleksandrije postavio crni monument, koji je trebalo da bude njegova grobnica, ali i centar grada, spona neba i zemlje, **temenos**, kako bi rekao Mirča Elijade. Po ugledu na Rodos, na obali mora postavio je beli svetionik. To su međe grada.
Tako je Meštrović nastavio da prati istu ideju...
Veza između dva Meštrovićeva monumenta nije bila samo u ovoj, duhovnoj relaciji sa spomenicima starog, antičkog sveta, već se vajar potrudio da među njima sprovede još jednu, fizičku komunikaciju.
Po savetu Predraga Batinića, pri odlasku na Avalu poneli smo kompas, tada još ne znajući koja će mu biti namena. Međutim, uskoro smo ponovo bili zaprepašćeni jednostavnošću onoga što je očigledno, a što neupućenima nimalo ne budi pažnju.
ZAISTA, kada je posmatrač leđima okrenut Spomeniku neznanom junaku, pogled bi mu neizostavno morao da završi upravo na spomeniku Pobednik. Poznati vajar i slobodni zidar tako je orijentisao mauzolej da je pravilno okrenut ka njegovom drugom monumentu. Crni spomenik orijentisan je ka belom, a verovatnoća da je sve slučajno veoma je mala. Najzad, u slučajnost najviše veruju neupućeni...
Nažalost, narasla šuma i nepristupačan reljef posmatrača danas sprečavaju da se lično uveri u ovu komunikaciju, i to je razlog zašto smo morali uz sebe da imamo kompas. A on nam je samo potvrdio ovu pretpostavku. Kada smo odredili ovaj pravac i ucrtali ga na kartu, pronašli smo imaginarnu liniju koja vodi ka Kalemegdanu. Tek, eto još jedne priče o kojoj savremeni Beograđani znaju veoma malo.
Čak i činjenica da je Meštrovićeva ideja bila da se Pobednik prvobitno postavi na Terazijama, u ovom slučaju nije od velike važnosti. Podsećamo, toj ideji su se svojevremeno usprotivile beogradske dame, oštro suprotstavljene mogućnosti da im najvažniji gradski trg krasi razgolićeni muškarac.
Pa opet, gledano sa Avale, udaljene više od 20 kilometara od Beograda, ova razlika u uglu posmatranja potpuno je zanemarljiva.
A Meštrovićevo delo i doprinos ideji slobodnog zidarstva ovom prilikom postaje očigledan.
Doduše, među mnogim današnjim masonima postoji ogorčenje ponašanjem Ivana Meštrovića, a neki ga smatraju **uzurpatorom**, kako zovu one koji su zloupotrebili njihovo delo i principe. Razočaranje potiče od činjenice da je Meštrović tokom Drugog svetskog rata neskriveno koketirao sa ustaštvom, i na taj način lično uticao na raspad Kraljevine Jugoslavije.

VAJAREVO BLAGO
SVE do 1950. godine Ivan Meštović je imao redovnu pomoć države u vrednosti od 80.000 francuskih franaka godišnje, ali je bez obzira na to, sva svoja dela posebno naplaćivao. Samo za spomenik na Avali bilo mu je isplaćeno 120 miliona ondašnjih dinara, i to iz ličnih sredstava počivšeg kralja.