Alibi deset kilometara

Piše: Miroslav Zarić
OVU priču optuženog potvrdilo je nekoliko njegovih drugova, koji su u vreme ubistva radili sa Živislavom u Laznici. Simo Trailović, Dragomir Nedeljković i Boko Vujanović bili su kategorični da je Živislav zaista radio te subote do 23.30 sati i da je, posle večere, koja je trajala četrdesetak minuta, otišao na počinak. U nedelju, u pet ujutru, videli su ga u krevetu.
Bio je to ubedljiv alibi, pod uslovom da sud poveruje u njegovu priču da nije mogao da, za pet sati, preprešači 10 kilometara, ubije životu i izdiktira Subhiji navodno starčevo pismo, kako je ona ispričala u istrazi, kad je priznala da su saučesnici u zločinu.
Da Subhija laže, a Živislav govori istinu, potvrdio je i svedok Slavoljub Gajić. Subhija je, naime, izjavila kako je Živislav, posle ubistva penzionera, uzeo iz Životine kuće jedan privezak za ključeve i baterijsku lampu. Gajić je, međutim, objasnio kako mu je Žikić dao taj privezak, zajedno sa ključevima od motocikla, da bi mu ovaj registrovao motor. Ovaj događaj zbio se 7. avgusta 1969, bio je u to siguran Gajić, dakle dva dana pre ubistva. Istu priču je, negirajući ono što govori Subhija, izložio i Živislav.

o ČEKIĆ ZA GLAVU
ZA prva dva dana suđenja, veće petorice nije dobilo odgovore na neka bitna pitanja za utvrđivanje krivice, iako su sudnicom prodefilovali sudski eksperti za elektriku, balistiku, psihologiju i neuropsihijatriju. Ovi stručnjaci nisu mogli pouzdano da odgovore kako je Života ubijen i jedino su bili sigurni da ubistvo nije izvršeno onako, kako ga je Subhija predstavila islednicima u prvoj verziji. Veštaci su bili kategorični da bi, poveruje li se u njenu priču, putanja zrna bila potpuno drugačija, nego što Subhija to tvrdi.
Iako je Subhija od početka lagala u istrazi, teško je bilo ne poverovati u onaj deo njene priče da nije sama ubila svog gazdu. Starac je, naime, bio korpulentna ličnost, a slabašana žena je trebalo da sama prenese njegovo mrtvo telo do vešernice i tamo ga raskomada, da bi delove pobacala u krečanu i poljski klozet.
Na suđenju je ostao nerasvetljen i motiv zločina, jer je Subhija, po verziji u kojoj je označila ljubavnika kao saučesnika, objasnila kako je Živislav, bez bilo kakvog prethodnog dogovora sa njom, kad je ušao u kuću i zatekao je uplakanu, zatražio čekić i njime udario Životu po glavi, dok je starac spavao. Života je, ispalo je, ubijen u afektu i samo zato što je rasplakao Subhiju!
Kuriozitet drugog dana suđenja, 20. februara 1970, bio je bezuspešan pokušaj veštaka neuropsihijatra dr Maksima Šternića da vidi noževe i sekiricu, kojima je Životino telo raskomadano. Korpora delikti nisu bili u sudnici, a neko je lakonski objasnio kako su - zatureni.
Odlažući proces na neodređeno vreme, sud je prihvatio predlog da se rasvetli Subhijina ličnost, pa je ona poslata na posmatranje, a odlučeno je da se o optuženoj pribave i podaci iz Modriče. I Živislav je upućen ne psihološo-psihijatrijski pregled, a u međuvremenu je trebalo izvršiti rekonstrukciju događaja i pozvati nove sedoke.

PRESUDA - KOMPROMIS
NASTAVAK suđenja, 20. avgusta 1970, još je više udaljio veće od mogućnosti da utvrdi istinu i razreši dileme, koje su od prvog trenutka pratile ovaj neobični proces. Subhija je, naime, iznenada zaćutala i samo izgovorila da je razumela optužnicu. NJeno ponašanje bilo je prilično neobično, pa je njen branilac Ratomir Dabić zatražio da se pretres ponovo prekine, dok se optužena ne sredi i bude sposobna da prati suđenje.
Sud opet nije imao kud i suđenje je ponovo odloženo na neodređeno vreme, dok se Subhija ne oporavi. Ono je nastavljeno 8. februara 1971, kada je optužena progovorila i ponovila svoju raniju priču. Živislav je, po ko zna koji put, tvrdio da nije učestvovao u ubistvu.
Pred sudom se pojavio i svedok Dušan Martić, čija je izjava mogla da bude ključna za procenu suda - ima li Živislav alibi za vreme između ponoći 9. i pet sati ujutru 10. avgusta 1969. Martić je potvrdio da je, jedne noći, prenoćio u domu u Laznici sa Žikićem, ali nikako nije mogao da se seti da li je to bilo između petka i subote ili dan kasnije, između subote i nedelje, kada je počinjen zločin.
Uz nejasan alibi, stvari su se okrenule naopako protiv Živislava i zato što je dr Šternić dopunio svoju raniju izjavu i sada jasno stavio sudu do znanja da Subhija nije mogla sama da izvrši monstruozni zločin. Subhija je, istakao je dr Šternić, bila agresivnija ličnost od Živislava, ali je zato kod ovoga bila smanjena odbojnost pri komadanju leša. Lekar je zaključio ovo zato što je Živislav ranije bio zaposlen kao električar u klanici, gde je gledao kako se komadaju životinje.
U nastavku suđenja, psihijatr dr Josip Berger, koji je detaljno pregledao oboje optuženih, bio je kategoričan da analizom Subhijine izjave nije došao do dokaza koji bi pokazali bilo kakvu ubedljivu hipotezu o Žikićevim motivima za ubistvo. Ovaj lekar je, ipak, na pitanje suda, odgovorio kako je verovatnije da je Subhija, ukoliko je izvršila (ne)delo, učinila to - udruženo.
Sticajem prilika, javni tužilac Vidoje Mladenović i advokat Dabić našli su se na suđenju na istoj strani, zastupajući tezu optužbe da je zločin izvršen u tandemu. Žikićev branilac Pavle Arkudinskij bio je uveren da njegov klijent nije nikako mogao da za pet sati prepešači 10 kilometara, ubije Životu i izdiktira Subhiji pimo sa starčevom porukom za sina.
- Nikog nisam ubio, ništa ne znam o zločinu i ostajem do kraja pri svojoj izjavi - patetično je uzviknuo 26-godišnji električar u završnoj reči.
Subhija je bila još energičnija da nije ubica:
- Priznajem da sam bila prisutna kad se zločin dogodio. Nemam razloga da lažem, jer mi je svejedno da li ću dobiti 15, 20 ili 50 godina robije.
Od dvoje optuženih, neko je očigledno lagao. Zato se sa nestrpljenjem očekivala presuda, koja je objavljena tek uveče. Bivši ljubavnici, koji se sve vreme suđenja nijednom nisu pogledali u oči, gledali su svako na svoju stranu i tokom izricanja presude. Krivično veće smatralo je da Subhija ne laže i da Živislav ne govori istinu. LJubavnici su podelili odgovornost i Živislav je osuđen na 13, a Subhija na 12 godina strogog zatvora. Sud je smatrao da su zajednički počinili zločin.

SUBHIJI 15 GODINA
TEŠKO je bilo izbeći utisak da ovakva presuda nije kompromis, jer su i težina dela i način njegovog izvršenja iziskivali mnogo težu kaznu. Bilo je očigledno da sudije nisu bile do kraja uverene da možda ne greše u oceni dokaza. U tome su, kako će se pokazati kasnije, bile apsolutno u pravu.
Subhija je bila očigledno pomirena sa sudbinom i vrlo hladnokrvno je primila odluku i o krivici i kazni. Živislav je, međutim, vrlo žustro reagovao. Na presudu su se žalili i branioci i javni tužilac. Za njeno obaranje bilo je puno razloga, jer su mnogi detalji zamršenog zločina ostali nerazjašnjeni. Potom je telo ubijenog spaljeno, sud je, pre svega, prihvatajući drugo Subhijino priznanje, utvrdio samo najverovatniji način ubistva.
Sud nije smatrao da Živislav ima alibi, naglašavajući da je šest sati bilo dovoljno vremena da Živislav prepešači pet kilometara do Laznice, ubije Stojanovića, sakrije sa Subhijom njegovo telo i vrati se u krevet, pre nego što su mu se kolege probudile.
Ovakav zaključak, ispostaviće se kasnije, bio je i najslabija taška presude. Vrhovni sud Srbije prihvatio je žalbe protiv nje, ukinuo je i naredio novo suđenje i pred novim krivičnim većem. Sa još većim vremenskim udaljavanjem od događaja, pokazalo se, misterija je samo produbljena.
Novo suđenje, pred sudijom Vojislavom Živkovićem, koji je sa tužiocem prethodno posetio “kuću užasa” u Žagubici, održano je u oktobru 1970. Ono je uglavnom bilo repriza onog što se više puta čulo na ranijim pretresima. Druga presuda izrečena je 26. oktobra i za zločin je osuđena samo Subhija. Zbog ubistva iz koristoljublja, dobila je 15 godina zatvora. Živislav je oslobođen optužbe zbog nedostatka dokaza i odmah pušten na slobodu. Pre ovakve odluke suda, na pretresu se dogodio neočekivan obrt, jer je javni tužilac izmenio optužnicu. Više nije teretio Subhiju za podmuklo ubistvo, već za zločin iz koristoljublja, a Živislava samo kao pomagača posle izvršenog krivičnog dela.

SLOBODA - KRATKO!
PRESUDA sudije Živkovića bila je ujedno i kraj sudske misterije iz Žagubice, iako su se na nju žalili i javni tužilac i branilac osuđene. Vrhovni sud Srbije potvrdio je ovu presudu tek nakon godinu i po dana, odbivši obe žalbe. Viši sud je prihvatio da je Subhijin motiv bio koristoljublje, na što je upućivao nestanak nekih vrednijih stvari iz Životine kuće.
Viši sud je smatrao i da je prvostepeni sud pravilno postupio i oslobodivši Živislava, jer protiv njega nije bilo drugih dokaza, sem Subhijine priče. A ona je toliko puta menjala iskaze, pa je ispravno što ih sud nije prihvatio kao dokaz protiv njenog ljubavnika. Vrhovni sud je, najzad, smatrao i da je Subhija, bez ičije pomoći, mogla sama sve da smisli i ostvari, a što je Živislavu donelo slobodu.
Iako je ljubavnik izbegao smrtnu kaznu, koja mu je pretila da je sud utvrdio i bio ubeđen u njegovu krivicu, on nije dugo uživao u slobodi. Nije proteklo ni tri godine, a Živislav je poginuo, vozeći pijan motor i tako odneo u grob tajnu smrti penzionera iz Žagubice.

SVEDOCI IZ ZATVORA
SUD u Požarevcu saslušao je, kao svedoke, nekoliko zatvorenica iz tamošnjeg zatvora, koje su bile u ćeliji zajedno sa Subhijom. One su svojim izjavama dale argumente i jednoj i drugoj strani.
Jedna je, tako, tvrdila da joj je Subhija poverila da je Živislav ubica, ali da se plaši da ga oda. Druga zatvorenica je kazala da joj je Subhija ispričala kako su ona i Živislav zajednički izvršili zločin, dok je treća izjavila kako je od Subhije čula samo da će Životu ona i njen mladić “odrobijati” po pola.

(NASTAVLJA SE)