Bunar krije tajnu

Piše: Miroslav Zarić
BIO je petak, 29. oktobra 1971, tačno 11 časova pre podne, kad se automehaničar Miško Vimer, po nalogu šefa radionice, spustio u bunar u dvorištu Auto-moto društva "Železničar" u Inđiji, u centru grada, da popravi kvar na vodovodu. Majstor je pogledao dole, ka površini vode i ugledao neki predmet kako pliva. U prvi mah učinilo mu se da je to telo psa ili mačke, ali samo za trenutak. Kad je bolje zagledao, zastao mu je dah.
Na površini vode, plivalo je mrtvo žensko telo, crnomanjaste devojke duge kose.
Kad su ubrzo pristigli operativci SUP iz Inđije, a nešto kasnije i inspektori pokrajinskog SUP iz Novog Sada, bio je to kraj pretpostavki gde se krije 19-godišnja studentkinja iz Inđije Vera Novković, koja je nestala bez traga i glasa, osam meseci ranije, u petak 18. februara 1971. Obdukcija u Institutu za sudsku medicinu u glavnom gradu Vojvodine je i potvrdila identitet nesrećne devojke, koja je pre ubistva, pokazalo se, bila i silovana. Bilo je i drugih tragova nasilja, a zaključak lekara bio je i da je žrtva prvo ubijena, pa doneta i bačena u ovaj bunar, uvek zatvoren i zaključan katancem.
Dok su desetine radoznalih građana, koji su se odmah okupili na vest o neobičnom događaju, nagađali koliko je dugo telo moglo da provede u bunaru, najčudnije je bilo što niko dotle nije osetio da je voda zagađena. Neki radnici, perači automobila, često su pili vodu iz ovog bunara, a vodu je koristilo za pranje posuđa, pa čak i za kuvanje, i osoblje iz obliženj kafane "Bona via". Da čudo bude veće, voda je slata 25. juna na analizu u Novi Sad, odakle je stigao izveštaj da je bakteriološki potpuno - ispravna!
Bunar je bio više puta opravljen u poslednja tri meseca, pa je utoliko čudnije što niko od radnika, koji su se spuštali unutra, nije primetio telo ubijene.

SILOVANA, PA UBIJENA
U ISTRAZI, u kojoj se uglavnom sve vrtelo oko bunara, trebalo je razrešiti i čudnu okolnost da je telo ubijene studentkinje ostalo punih osam meseci u vodi, a da se pri tom nije raspalo? To je rađalo pretpostavku da je Vera ubijena na nekom drugom mestu i tamo zadržana, da bi ubica tek kasnije sklonio telo u bunar.
Prva nezvanična vest o hapšenju ubice Vere Novković pojavila se u dnevnoj štampi tek 25. decembra. Za zločin je osumnjičen 31-godišnji privatni zanatlija iz Inđije Zdravko Brkić.
Trebalo je dotle da prođe gotovo puna dva meseca, pa da inspektori SUP Inđija, uz pomoć kolega iz pokrajinskog SUP u Novom Sadu, bar su to tada tako smatrali, kriminalistički rasvetle ubistvo studentkinje Vere Novković. U tom uverenju svako im je mnogo pomogao i Brkić, 23. decembra, naprasnim priznanjem zločina, koji je dotle uporno negirao.
Utisak o krivici osumnjičenog podgrevalo je njegovo ponašanje u vreme kad je otkriveno telo ubijene devojke u bunaru: Zdravko Brkić se izuzetno upadljivo raspitao za detalje događaja, dok je sa ostalim znatiželjnicima stajao u blizini bunara.
U međuvremenu, otklonjena je dilema koliko dugo je telo ubijene Vere Novković ležalo u bunaru AMD. Obdukciona komisija eksperata iz Novog Sada utvrdila je da je to potrajalo osam meseci, čime su odagnate pretpostavke da je ubica prethodno držao telo nesrećnice na nekom drugom mestu, pa ga naknadno bacio u bunar.
Obdukcija je potvrdila i pretpostavku da je Vera Novković bila najpre silovana, a potom ubijena tvrdim predmetom. Obdukcija tela pokojnice pokazala je da je nesrećna studentkinja, nakon što je silovana, udarena triput tvrdim prdmetom u glavu. Brkić je, međutim, priznajući zločin, opisao kako je devojku udario samo jednom i pri tom ubeđivao istražnog sudiju da se sa Verom duže vreme zabavljao, održavajući intimne odnose.
Opisujući do u pojedinosti kasnije sastanke i izlaske sa 19-godišnjom studentkinjom, Brkić je ispričao kako se Vera kasnije jako zaljubila u njega, da mu je prebacivala što se retko viđaju i da su u prvi konflikt došli kad je predložila, a on odbio, da nađe sobu u Beogradu i napusti ženu i dete.

UDARAC PO GLAVI
- BILO je to jednog ranog jutra, februara 1971, kad sam se spremao da pođem za Beograd - objasnio je. - Kod jednog oraha čuo sam kako me neko otpozadi imenom tiho zove. Okrenuo sam se i ugledao Veru. Pružila je levu, a ja njoj desnu ruku i tako smo, držeći se za ruke, išli nekoliko koraka jedno pored drugog. Kod ćoška zgrade Auto-moto društva smo zastali i poljubili se i ne znam kako smo se našli u dvorištu iza garaže.
Poričući da je silovao studentkinju i tvrdeći da je Vera, tog jutra, dobrovoljno pristala na intimni odnos, Brkić je ispričao sudiji kako su došli do jednog povećeg sanduka, levo od ograde:
- Seli smo na poklopac toga sanduka i tu smo imali intimni odnos. Dok je još ležala na sanduku, Vera mi je rekla da nađem jednu osobu u Beogradu i da se više ne vraćamo u Inđiju. Rekao sam da je to nemoguće, jer volim ženu i dete. Ona mi je odgovorila da i u njoj ima dete, jer od decembra nije imala menstruaciju. Pripretila mi je da će, ukoliko ne prihvatim njen preglog, istog dana pismom izvestiti moju ženu o našim odnosima. Nastala je svađa, ja sam u besu dohvatio jedan predmet, koji je stajao uz ogradu i njime je udario jednom po glavi i ona je od udarca pala. Više nije davala glasa od sebe.

Video je da je zevnula, a kada joj je opipao puls, nije radio. Primetio je i da se umokrila.
Brkić je objasnio kako se uspaničio, dohvatio je rukama oko grudi, dovukao do bunara, podigao poklopac i bacio je unutra. Kako nije čuo da je pala u vodu, pretpostavio je da joj se telo negde zakačilo i pošto je oko bunara bilo nekih predmeta, sećao se da je dohvatio neki obli predmet i bacio ga u bunar i to u suprotnu stranu, da bi udarom oslobodio Verino telo da padne u vodu.

"SVE SAM IZMISLIO"
BRKIĆ se sećao da je više ovakvih predmeta bacio u bunar i čuo da su jedan ili dva pali u vodu, kao i da je na dva okrugla predmeta bio zavezan kanap, koji je takođe bacio.
- Sećam se da je tu bilo kratko parče letve, na kojoj je bilo zabijeno nekoliko eksera i na letvi, onako ovlaš, bio omotan kanap, žica i krpa, koju sam isto tako bacio u bunar - objasnio je.
Osumnjičeni se sećao i da je, kad je Veru bacio u bunar, ona imala na sebi tamni zimski kaput, čizme i suknju. Nije pamtio da li je pri sebi imala tašnu i još nešto. Ali, upravo zbog navodnog raspitivanja "Da li su izvađeni kaput i tašna?" ili "Da li su našli kaput i tašnu?", koje je njegov prijatelj Milan Damnjanac prijavio policiji, Brkić se i našao iza brave. Ništa mu nije pomoglo što je svedok Boro Trkulja, koji je prisustvovao njegovom razgovoru sa Damjancem, bio kategoričan da Zdravko nije izgovorio ove reči, pojasnivši kako je samo čuo pitanje: "Kako su vadili leš iz bunara?" Brkić je dvojici inspektora, koji su ga saslušavali, izneo više verzija o tašni. Najpre je objasnio kao je "Vera nosila tašnu o ramenu", zatim da je "tašnu bacila u klozet", ispravivši se odmah kako to nije tačno, jer je "klozet bio zaključan". Kad mu je inspektor LJiljak predočio ove protivrečne iskaze, okrivljeni je kratko odgovorio: "Možda sam ja to izmislio". Vera Novković, uzgred, kako je na suđenju bilo nepobitno utvrđeno, kritičnog dana uopšte nije sa sobom imala tašnu!
Mesec dana kasnije, 25. januara 1972, Brkić u potpunosti poriče da je ubio studentkinju iz Inđije i u svim kasnijim iskazima u istrazi i na glavnom pretresu ostaje u tome dosledan:
Sve sam izmislio, a Veru Novković poznavao sam samo iz viđenja. Učinio sam to, jer su mi islednici SUP govorili da postoje dokazi kako sam ja to delo izvršio i da ću, ako priznam, biti u povoljnijoj situaciji. Još pre hapšenja, iz novina, saznao sam da je Vera bila silovana pre ubistva.

VODA IZ BUNARA
NAJJAČI utisak na suđenju, koji je ozbiljno poljuljao Brkićevo priznanje iz istrage, bilo je svedočenje njegovog poznanika LJubnje Vrdoljačića, koji je ovim rečima, 21. januara 1975, izazvao muk u sudnici:
- I danas me stegne u grlu, kada se setim da smo Zdravko i ja, toliko puta, sedeli u kafani "Bona via", pili kafu i jeli čorbu skuvanu od vode upravo iz bunara, u kome je kasnije pronađeno telo ubijene studentkinje.

LAŽNO PRIZNANJE
U PRIGOVORU na optužnicu, Okružnom sudu Sremska Mitrovica, Brkićev advokat Dragan Bataveljić tvrdio je kako se ona zasniva na izmišljenom priznanju optuženog pred licima koja su nezakonito vodila istragu, jer su ga ispitivali policajci, bez prisustva istražnog sudije.
Ovaj branilac naveo je kako nije utvrđeno da je krvava maramica, pronađena u bunaru, pripadala optuženom, a da je nalazom eksperata pronađeno da mrlje na njoj ne potiču ni od pokojne Vere Novković.
- Ne samo da nema dokaza, već nema ni indicija za krivicu - izjavio je, neposredno pred suđenje, Brkićev drugi branilad dr Aleksandar Markičević. - Optužnica, koja je na staklenim nogama, podignuta je u minut do dvanaest, kada je isticao krajnji rok pritvora od šest meseci. Prvobitno priznanje Brkića sasvim je u suprotnosti sa nalazom obdukcije i veštačenjem, a za očigledno lažno priznanje krivice, niko ne može biti osuđen.
(NASTAVLJA SE)