Priznanje pod presijom

OPTUŽNICA protiv Brkića podignuta je 10. maja 1972. i zamenik okružnog javnog tužioca Dušan Radotić smatrao je da je ubistvo potvrđeno šestomesečnom istragom. Brkić je okrivljen da je udario Veru nekim tvrdim predmetom u glavu, a zatim je bacio u bunar, vezavši za njeno telo četiri metalna valjka, dve keramičke cevi i jedan gibanj.
Glavna zamerka odbrane istrazi bila je što je ona, praktično, tekla na dva paralelna kraka. Onu zakonitu, ali čisto formalnu, vodio je stvarno i mesno nadležan istražni sudija iz Sremske Mitrovice, sa udaljenosti od 65 kilometara od zatvora u Novom Sadu, gde je bio smešten okrivljeni. Onu drugu - nezakonitu, faktički su vodili operativci pokrajinskih organa unutrašnjih poslova u ovom gradu. Inspektori su bili i ti koji su obavestili istražnog sudiju da Zdravko Brkić traži da bude saslušan.
Istražni sudija Dušan Popović odmah je doputovao u Novi Sad i tamo u zatvoru sačinio zapisnik o priznanju. Potom se vratio u Sremsku Mitrovicu, a okrivljenog prepustio da ga dalje “obrađuju” inspektori i ubačeni zatvorenik Dragan Arsić. Okrivljeni se, kasnije, žalio kako je doživeo žestoku zatvorsku torturu, a svedok Voja Šćepanović, koji je sa njime delio ćeliju, nakon Arsićevog odlaska, izjavio je kako je Zdravko Brkić “drhtao kao prut”, posle svakog informativnog razgovora sa inspektorima, dolazio upišan i da je, u očajanju, hteo da se obesi.
PRIZNANJE
NAPISMENO
SUĐENJE Brkiću počelo je 12. juna, u Okružnom zatvoru “Sremska Mitrovica”, u izuzetno napetoj atmosferi i pred prepunom sudnicom. Optuženi se branio punih pet sati pred velikim većem, kojim je predsedavao sudija Zlatoje Momirović, i više puta ponavljao kako nije ni silovao, ni ubio Veru Novković.
- Nisam ubica i stidim se svojih reči u priznanju od 23. decembra prošle godine, koje sam dao istražnim organima - rekao je okrivljeni. - Tako je moralo biti, jer drugog izlaza nije bilo. Inspektori pokrajinskog SUP iznudili su mi priznanje. Žao mi je što se ime jedne poštene devojke kalja na ovaj način. Nisam je poznavao i sa njom nisam imao nikakve odnose.
- Zašto ste priznali nešto što niste učinili? - upitao je sudija Momirović.
- Nisam više mogao da izdržim, jer sam za šest meseci boravka u zatvoru saslušan više od 150 puta - optuženi je odgovorio uzdrhtalim glasom i kroz suze. - Da bi me preplašili, inspektori su doveli jednog čoveka, koji je bio osuđen na smrt i govorili mi kako me čeka ista sudbina ako ne priznam, a ako to učinim, jeftinije ću proći.
Brkić je, tog dana, teško optužio inspektore pokrajinskog SUP Milorada Jandrića i Savu LJiljaka, koji su sami vodili istragu i pri tom ga i maltretirali. Ono što je priznao 23. decembra, objasnio je, bilo je sve naštimovano i po njihovoj direktivi:
- Dobio sam sve napismeno 15 dana ranije, uz naredbu šta da kažem istražnom sudiji, a to sam morao da naučim napamet.
Svoje priznanje, dok je bio u istražnom zatvoru u Novom Sadu, optuženi je objasnio i željom da na taj način što pre dođe do suda i pred njim ispriča pravu istinu. U daljem toku odbrane, Brkić je tvrdio kako su inspektori tražili da prizna i ko su mu saučesnici u zločinu, jer nije mogao sam da ubije Veru Novković i baci je u bunar:
- Pokazali su mi izjavu mog brata, koju je ovaj navodno napisao, kako zna da sam ja ubica studentkinje, a rečeno mi je da je i on u zatvoru.
NERVOZNI BRKIĆ
BRKIĆ je ispričao kako mu je situacija u AMD “Železničar” bila poznata odranije, jer je tamo često opravljao svoj automobil. Znao je, objasnio je, da je Vera Novković nestala. Ostale pojedinosti oko bunara, leša i pojedinih predmeta, doznao je od Miška Vimera i drugih koji su silazili u bunar, kad su pronašli i izvadili žrtvu. Pojedine detalje saznao je i iz priča okupljenih radoznalaca, iz dnevne štampe, koja je o svemu opširno pisala, iz razgovora sa inspektorima policije i, najzad, iz rešenja o otvaranju istrage. NJegov prijatelj Milan Damnjanac je, međutim, ispričao istražnom sudiji da je, onog dana, kada je pronađeno telo pokojne studentkinje, bio sa Brkićem i da je ovaj tada izgledao veoma nervozan, interesujući se šta je pronađeno u bunaru, a posebno da li su inspektori pronašli Verin kaput i tašnu.
Damnjanac je bio pripadnik SUP iz Inđije i prvi čovek koji je 29. oktobra 1971, kada je iz bunara izvađeno Verino telo, posumnjao u Brkića, kao ubicu. Sve ove sumnje, zbog kojih je njegov bivši prijatelj ležao već sedam meseci u zatvoru, Damnjanac je ponovio i pred sudom. On ih je sažeo u nekoliko utisaka, objašnjavajući da je, uz interesovanje šta je otkriveno u bunaru, Brkić bio otada veoma potišten, da je iznenada propušio, pio je, a u jednoj vožnji kolima do Stare Pazove izvodio takve egzibicije da je on - svedok, pomislio kako mu nije stalo do života.
Opšti utisak u sudnici bio je da proces sve više liči na istragu i da se poreknuto priznanje, koje je još dominiralo suđenjem, svakog trenutka sve više dovodi u sumnju, u gotovo potpunom odsustvu ozbiljnijih dokaza. Sud je praktično bio prinuđen da navode optužnice za Brkićevu krivicu proverava samo preko posrednih dokaza.
Iz svih ovih razloga, sudija Momirović prekinuo je glavni pretres posle samo dva dana suđenja, odlažući ga na neodređeno vreme, uz odluku da se na jesen pozovu dvojica inspektora Milorad Jandrić i Savo LJiljak, koji su radili na otkrivanju zločina.

MARAMICA U BUNARU
VERODOSTOJNOST priznanja okrivljenog podupirala su, u tom trenutku, samo dva materijalna dokaza. Ako bi se i prihvatila Brkićeva tvrdnja - kako mu je priznanje iznuđeno - nedostajao je odgovor kako je onda on znao da se u bunaru nalazi njegova krvava maramica. Ova maramica pronađena je u mulju sa mrljama krvi, tek kad su posebni stručnjaci uspeli da isuše bunar. Osim maramice, u bunaru je pronađena i kanalizaciona cev, za koju je Brkić, takođe rekao da je bacio u bunar posle izvršenog dela.
Suđenje je nastavljeno u septembru. Svedok Sava LJiljak je tada bio prilično skeptičan i nije verovao u detalje Brkićevog priznanja ubistva, iako je on bio prvi koji ga je čuo od okrivljenog. I njegov kolega, inspektor Milorad Jandrić, na istom pretresu, izrazio je veliku nevericu u istinitost Brkićevog priznanja.
ljubavi nije bilo
U vazduhu je ostalo da lebdi i pitanje bez odgovora - zašto bi optuženi, pa i žrtva, ako su već odranije bili intimni, kao što je to Brkić naglasio u priznanju, izabrali za vođenje ljubavi tako riskantno i živo mesto, kao što je bilo dvorište AMD u Inđiji. U to vreme je, naime, neko lako mogao da ih vidi, pa je daleko praktičnije i logičnije bilo da su seli u Brkićev automobil i pošli ka Beogradu, gde su usput mogli bilo gde da stanu ili svrate.
Posle novog odlaganja, suđenje je nastavljeno 15. novembra 1972, kada je javni tužilac Dušan Radotić umetnuo u optužnicu deo, kojim Brkića optužuje i za nasilje pre ubistva. Time je potpuno pao u vodu deo priznanja optuženog o prethodnim intimnim odnosima sa pokojnom studentkinjom i o dobrovoljnom snošaju pre ubista,
Presuda je usledila 22. decembra, pod brojem K-102/72, prihvatajući izmenjenu optužnicu, sa motivom seksualne pohote i pokušajem silovanja, kojem se žrtva odupirala. Zdravko Brkić dobio je maksimalnu kaznu - 15 godina zatvora.
Osuda optuženog praktično je značila i istovremeno odbacivanje najvećeg dela njegovog priznanja inspektorima SUP i istražnom sudiji. Celu priču ljubavne veze između Brkića i Vere i njihov intimni odnos na dan ubistva, sud je odbacio kao čistu izmišljotinu, uvažavajući izlaganje javnog tužioca koji je tvrdio da nikakve ljubavi nije bilo, već je Brkić jednostavno presreo devojku, silom je odvukao u dvorište AMD i ubio je nakon neuspelog silovanja.

NEPOZNATI POMAGAČ
ONO što je bilo još čudnije, veće nije prihvatilo ni deo objašnjenja optuženog iz priznanja 23. decembra 1971. - kako je sam, 19. februara te godine, ujutro, sklonio telo u bunar, vezao za njega neke predmete i obavio radnje da se leš nađe u vodi. Sud je prihvatio tvrdnju tužioca da je ubica bacio telo u bunar tek kasnije, uz pomoć nepoznatih saučesnika. Ovo je izvedeno uvođenjem u zločin “nepoznatog pomagača”, kojeg je optuženi morao da ima, jer ono što je opisao, Brkić nije mogao sam da uradi. U novoj konstrukciji toka događaja, sud je smatrao da se sve nije dogodilo tog jutra, već sledeće noći i da je tada ovo “poverljivo lice, verovatno od rodbine, pomagalo optuženog, koji je po oceni suda čuvao stražu i ujedno dodavao keramičke cevi i ostale predmete i kanap tom neidentifikovanom licu, a ovo spustilo telo do vode i vezalo za telo predmete”.
Brkićev iskaz od 23. decembra 1971. ocenjen je u presudi da je “najvećim delom izmišljen i lažan”, a tačan jedino u delu koji se odnosi na sam čin ubistva Vere Novković.
(NASTAVLJA SE)