Treća presuda - sloboda

Piše: Miroslav ZariĆ

U PRIZNANJU je bila klimava i Brkićeva priča da je u bunar bacio dve neoštećene keramičke cevi, jer je inspektor Jandrić bio na suđenju kategoričan da je to laž, zato što je lično eksperimentisao i bacao ove cevi u bunar i one su se pri padu raspadale i raspršavale. Brkić je naveo i da je, za telom, bacio u bunar i jednu letvu sa zabijenim ekserima i namotajima žice, kanapa i krpe, ali i pored detaljne pretrage dna bunara, ovakva letva nije pronađena.
Oslanjanje presude uglavnom na priznanje imalo je slabu tačku i u tvrdnji optuženog da su on i žrtva obavili polni odnos na jednom sanduku, koji se nalazio uz ogradu. Ova ograda je, naime, bila tek kasnije podignuta, a domarka Spasenija Stojić objasnila je da sanduk koji pominje Brkić, u vreme događaja, nije bio tamo gde on kaže. On se pojavio, sa još jednim limenim sandukom, tek u leto te godine, nekoliko meseci nakon što je Vera Novković nestala!
Zdravko Brkić nije pogodio ni kakav je zimski kaput na sebi imala pokojna Vera. On je inspektorima opisao kaput "tamne boje", a ona je kritičnog dana nosila kaput drap, svetle boje, koji je i izvađen iz bunara. Nije bila tačna ni njegova priča kako je Vera bila u drugom stanju, jer je sudski veštak dr Miloš Tasić objasnio da žrtva nije bila gravidna.

UBEĐIVANJE CIMERA

OKRIVLJENI, očigledno, nije dobro poznavao ni unutrašnjost bunara i da u njemu postoje dve, a ne samo jedna betonska ploča sa rešetkama, o kojoj je govorio. U svom priznanju, on uopšte nije pomenuo taj drugi odeljak, na kojem se isto tako nalazi otvor sa rešetkastim poklopcem. Kad je priznao ubistvo i da je Verino telo bacio u bunar, Brkić je objasnio kako nije čuo pljusak vode, već je telo palo na betonsku ploču. Dr Tasić je smatrao da bi, u tom slučaju, na Verinom telu moralo da se pojavi ozbiljno spoljnje krvavljenje. Na betonskoj ploči, međutim, nisu pronađeni nikakvi tragovi krvi.
U veliku sumnju bio je doveden i ključni materijalni dokaz, koji je potkrepljivao Brkićevo priznanje: maramica koja je pronađena u bunaru, u stanju raspadanja i sa tragovima krvi. Verina majka Evgenija Novaković ispričala je da je njena nesrećna ćerka, kad je 19. februara 1971. izašla iz kuće, imala maramicu koja je bila "šarena, a ne jednobojna".
Zdravko Brkić je, kako je tokom postupka utvrđeno, uvek nosio papirne maramice, pa je maramica pronađena u bunaru pre mogla da bude Verina nego njegova.
Sve ove nepodudarnosti iz Brkićevog priznanja sa utvrđenim činjenicama, navele su Vrhovni sud Vojvodine da dvaput ukida osuđujuće presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici. Prvi put je to učinjeno 5. septembra 1973. rešenjem Kž. 291/73.
Na novom pretresu, Brkić je po ko zna koji put ponovio staru priču. Objasnio je da nije ubica i da je zločin priznao po nagovoru islednika i Dragana Arsića, osuđenika sa kojim je delio ćeliju u zatvoru. Arsić je ubačen u Brkićevu ćeliju 17. novembra 1971, a kazna je trebalo da mu istekne tek 12. okbora 1974. Otkud se ovaj osuđenik iz KPD našao u istražnom zatvoru sa okrivljenim, bila je nerešiva misterija.
Ćelija u kojoj su bili Brkić i Arsić nalazila se blizu zatvorske sobe u kojoj je tada boravio neki ubica osuđen na smrt, čiji su se krici noću često prolamali hodnikom. Dok je preplašeni Brkić ovo slušao, cimer ga je, kako je kasnije objasnio, pripremao na priznanje: "Priznaj, budalo. Znaš li kako završavaju oni koji ne priznaju? Pred puškom sa zavezanim očima. Verujem ti da si nevin, ali šta ti to vredi".

SUD - SUMNJA!

DVOJICA veštaka, dr Miloš Tasić i dr Miodrag Bucić, nisu se slagala ni oko broja povreda na glavi žrtve. Dr Tasić je smatrao da su bila zadata dva udarca, a dr Bucić samo jedan, kao što je u svom priznanju rekao i optuženi. Treće razmimoilaženje bilo je oko položaja u kojem se nalazila žrtva: da li je stajala, sedela, ležala ili bila u nekom drugom položaju u trenutku zadobijanja povrede. Iz svih ovih razloga, sud je tog dana odlučio da se obavi novo sudsko-medicinsko veštačenje, koje je poverio Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Do presude i izlaska na slobodu, 22. maja 1975, optuženog su tada delile puna godina dana i još jedna osuda u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici. I drugo veliko veće, pod predsedništvom sudije Milana Šarana, smatralo je da postoje ubedljivi dokazi o Brkićevoj krivici i ponovo ga osudilo, ovoga puta na 10 godina zatvora, čak pet manje nego na prethodnom suđenju.
Ova presuda prihvatila je u celini Brkićevo priznanje od 23. decembra 1971, nakon što je javni tužilac 4. aprila 1974. odustao od izmenjene optužnice i vratio se na njen prvobitni tekst. Sud je sada dopustio postojanje ljubavne veze između žrtve i ubice i utvrdio da je Vera Novković, u svađi sa okrivljenim, psovala Brkiću majku, ženu i dete i da je ovaj tada, iznerviran pretnjama, bio doveden u stanje sužene svesti i u besu zamahnuo nekim metalnim predmetom i udario je po glavi.
I ova presuda nije položila ispit pred Vrhovnim sudom Vojvodine i nakon ukidanja 15. jula 1974, morala je ponovo na popravni u Okruži sud Sremske Mitrovice. Ovoga puta, pred veliko veće sudije Dimitrija Zakića. Rešenje Vrhovnog suda, bilo je prekretnica u postupku prema Zdravku Brkiću, jer je ovaj sud prvi put izrazio "ozbiljnu sumnju", kako u istinitost priznanja okrivljenog, tako i u stanovište prvostepenog suda da je optuženi dobrovoljno priznao izvršenje krivičnog dela. Viši sud je doveo u ozbiljnu sumnju da li je Zdravko Brkić pravi ubica Vere Novković. Ovu sumnju potkrepljivalo je i neslaganje veštaka i o predmetu koji je ubica držao u ruci i o broju udaraca koji je zadao žrtvi.

UZROK SMRTI

TAKO je 5. septembra 1974. godine, u Sremskoj Mitrovici održano i treće suđenje Zdravku Brkiću, koje će se protegnuti čak do 22. maja iduće godine, kad je izrečena i treća presuda. Pred sudom su se ređale iste ili slične izjave svedoka sa ranijih pretresa, veštaci su se i dalje razlikovali u mišljenjima oko bitnih elemenata za utvrđivanje krivice, pa su u pomoć pozvani novi stručnjaci.
Nastavak glavnog pretresa 4. aprila 1975. još više je zamrsio sudsko raspetljavanje zločina, od koga je dotad proteklo više od četiri godine. Ekspertiza stručnjaka za sudsku medicinu beogradskog Medicinskog fakulteta pokazala je da se, zbog dužine vremena u kojem su se dogodile promene na lešu, ne može pouzdano utvrditi pravi uzrok smrti studentkinje Vere Novković. Veštaci su istakli da se ne može pouzdano utvrditi i da li su povrede na telu ubijene nastale dok je ona bila živa ili nakon smrti. Isto tako, pouzdano nije mogao da se utvrdi ni uzrok povrede - da li je to bio udarac ili možda samo pad. Tog istog dana, sudija Zakić zakazao je za 12. april i delimičnu rekonstrukciju zločina.

ZAJEDNO U KRAĐU

Policajci i tužioci uvek su cenili saradnju okrivljenog, koji u istrazi gde odgovara grupa učesnika nekog krivičnog dela, prvi "propeva" i pomogne da se ono rasvetli. Zauzvrat, takav "kooperativni" svedok bio bi kasnije blaže optužen ili se tužilac ne bi na suđenju zalagao da dobije što oštriju kaznu.
Klasičan primer ovakve nagodbe dogodio se pre tri decenije, kada je u Okružnom sudu u Novom Sadu uhvaćena i optužena provalnička grupa Dimitrija Gavrilovića Gavre. Bio je to slučaj, koji je 1977. godine žestoko uzbudio javnost, jer je povod suđenju Gavri bio nečuveni zločin: 15. juna, oko 2.15 ujutru, u Ulici Novosadskog sajma, vođa družine zatečen u krađi ubio je dvojicu milicionara.
Na čelu optužnice, uz 32-godišnjeg mašinskog tehničara, kao glavni saučesnik u ubistvu pozornika Ćetka Mijatovića i Dušana Popovića, nalazio se njegov sedam godina mlađi drug Pavle - Paja Savin. Obojica su se naoružali obijačkim alatom, toki-vokijem i džakovima i te noći zajedno krenuli u krađu. Dok je Gavra obijao trafiku "duvana" broj 196, Savin mu je čuvao "stražu".

SUDSKI OBRT

POSLE izlaska suda na lice mesta, usledio je brz put do presude, koja je objavljena 22. maja i glasila da se Zdravko Brkić oslobađa odgovornosti i pušta na slobodu. Sud ovo nije učinio zato što smatra da optuženi nije počinio zločin, već zato što je utvrdio da za ovo nema dokaza. Presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, pod brojem K. 217/75, bila je pravo opelo spornom priznanju, na kojem su se bazirale prethodne dve odluke različitih veća istog suda.
Potvrda ove presude usledila je znatno kasnije, kad je presudom Vrhovnog suda Vojvodine Zdravko Brkić definitivno oslobođen optužbe, koja ga je, kao senka, pratila punih pet i po godina. Tokom ove pravosudne odiseje, policija je privela i saslušala više od šest stotina ljudi, a sud ispitao 46 svedoka i više veštaka raznih struka. Zdravko Brkić odsedeo je 1.283 dana u zatvoru, a još dve godine i mesec dana živeo u neizvesnosti da li će Vrhovni sud Vojvodine potvrditi oslobađajuću presudu.
(NASTAVLJA SE)