Odbrana vođe bande

Piše: Miroslav Zarić
KADA se iznenada pojavila patrola milicije, Gavra je pobacao džakove sa pokradenom robom i počeo da beži ka obližnjem groblju. Milicionari su ga sustigli, ali je provalnik tada potegao pištolj. Mijatović i Ćetković su ubijeni, a Gavra se sakrio u prtljažnik svog automobila i tamo ostao, dok se Savin, koji je uspeo da pobegne, u pet ujutro nije vratio i odvezao ga kući.
Tamo su odmah uklonili tragove. Za pomoć posle izvršenog krivičnog dela, iz sedmočlane grupe optuženih, odgovarala su još dvojica: Slobodan Radović Begeč i Đorđe Stanković.
Gavrilović je bio optužen za tzv. “teško” ubistvo, koje je ondašnji KZ SFRJ formulisao kao delo za koje je bilo predviđeno najmanje 10 godina zatvora ili smrtna kazna: “ko liši života službeno lice pri vršenju poslova javne ili državne bezbednosti ili dužnosti čuvanja javnog reda, hvatanja učinioca krivičnog dela ili čuvanja lica lišenog slobode”.
Savin je odgovarao samo za član KZ, koji je predviđao zatvor do 10 godina, za onog “ko pruži pomoć učiniocu krivičnog dela za koje je propisana smrtna kazna”.
Ostali članovi družine, sa izuzetkom pomenutih Radovića i Stankovića, bili su optuženi za šezdesetak pljački i krađa, koje su počinili po celoj zemlji.
Gavrilović je u istrazi delom priznavao, a delom poricao zločin, što se odnosilo na deo koji mu je “skidao glavu”. On nije sporio da se gušao sa Mijatovićem i Popovićem i pri tom pucao, ali nije priznavao da ih je pogodio.
- Nisam znao da su to milicionari, nego sam mislio da su to građani, koji su mi postavili zamku, pa su me sustigli i uhvatili - pokušao je da se izvadi u istrazi.

BEŽI, PUCAĆU!
SUĐENJE ubicama milicionara počelo je u ponedeljak 20. februara 1978. godine, pred velikim većem kojim je predsedavao sudija Tomislav Vojnović. Kao iskusan kriminalac, šef bande je želeo da prvo čuje šta će izjaviti i kako će ga teretiti ostali članovi, pa je zato odbio da se brani na pretresu.
- Ja bih želeo da se branim ćutanjem - saopštio je sudiji, koji je ceo taj dan, potom, utrošio na čitanje iskaza optuženog iz istrage.
“Nisam nikog hteo da pogodim”, zapisano je u njegovom saslušanju. “Hteo sam samo da uplašim dvojicu, koji su pokušali da me zadrže. Zato sam repetirao pištolj i upozorio: “Beži pucaću!” Čovek ispred mene upitao je: “Čime ćeš pucati?” Nije verovao i zato sam još jednom repetirao i jedan metak je pri tom ispao. Tada sam dobio udarac u glavu. Osećao sam kao da tonem, kao da me sahranjuju. Video sam svoju pratnju.
Konfuzni opis sukoba sa nepoznatom dvojicom, u kome navodno nije prepoznao ljude u uniformi, Gavrilović je ovako nastavio:
“Počeo sam da bežim, ali mi je neko skočio na leđa i zgrabio me oko pojasa. Vukao sam ga za sobom, a onda čuo neko stenjanje i jauk i osetio kako je on počeo da popušta. Tada me je neko udario tvrdim predmetom u glavu. Ugledao sam ogromnog čoveka sa pištoljem uperenim u moje grudi.
Optuženi je, na saslušanju u istrazi, opisao da je uspeo da podigne ruku sa oružjem nagore i da je, zatim, čuo zaglušujući pucanj:
“Okrenuo sam se i ponovo je opalilo. On je pao napred, ja nazad i to na nešto meko iza sebe, kao telo. Skočio sam i počeo da bežim. Video sam pištolj u svojoj ruci.”
Kraj izjave, koju je predsednik veća tog dana pročitao, zvučao je gotovo neverovatno: posle bekstva, u žbunju na groblju, Gavra je, navodno, shvatio da u rukama, umesto jednog, ima dva pištolja - svoju “astru” i otetu “beretu”, koju je kasnije odneo u Srbobran i bacio u jedan sanduk.
- Imate li šta da dodate ili primetite ? - upitao ga je na kraju sudija.
- Ne - ustao je i kratko odgovorio optuženi.
Svoj ravnodušni izraz Gavra nije promenio, kad se u sudnici pojavio drugooptuženi Pavle Savin, koji je očigledno bio istovremeno i glavni - svedok optužbe.

SVEDOČENJE SAVINA
- GAVRU poznajem od 1968. godine, kada smo pošli u prvu provalu - rekao je Savin. - Sve nas je on pojedinačno uvodio u provale i svi smo ga slušali bez pogovora. On je planirao akcije, određivao kuda ćemo, kada ćemo i sa čime ćemo ići i šta ćemo raditi. Mi smo izvršavali samo njegova precizna naređenja, a onaj ko nije imao oružje, dobijao bi ga od njega pre polaska u provale.
- Da li ste razgovarali o tome kada bi trebalo da ih upotrebite - upitao je sudija Vojnović.
- Ne, jer smo preko toki-vokija uvek bili obaveštavani o opasnosti. Osim toga, Gavra je uvek govorio da samo pazimo na sebe, a da se za njega ne sekiramo. “Mene nikad neće uhvatiti”, stalno je ponavljao.
Savin je pričao na suđenju kao navijen, ali je trenutak, kad je “bos” upotrebio oružje 15. jula 1977, morao da opisuje reč po reč. Tako je zahtevao predsednik suda.
- Video sam patrolna kola i upozorio zvučnim signalom Gavru na opasnost. Ugledao sam jednog milicionara kako izlazi iz automobila i prilazi vratima trafike. Tog trenutka sam poručio Gavriloviću: “Frka, murija!” To je značilo: Opasnost, milicija! Milicionar se okrenuo, prišao kolima, a kad je iz njih izišao još jedan čovek u uniformi, iskoristio sam trenutak i pobegao.
- Videli ste da su to milicionari? - insistirao je sudija.
- Da, trafika i ulica su bili osvetljeni - potvrdio je Savin, uz dodatak da je, dok je trčao, čuo dva pucnja.
Tragajući te noći za “šefom”, koga je ostavio u opasnosti, Savin je objasnio da je promenio sestrin i bratov automobil i pred zoru, kada je racija bila završena, neopaženo je došao do Gavrinih kola, kojima su bili pošli u provalu. U prtljažniku je, šćućuren, sa dva pištolja u rukama, čekao Gavra. Prvo pitanje, sećao se njegov drug, bilo je: “Jesu li gotovi?”
- Čujem, drugar, da jesu - tvrdio je da mu je odgovorio Savin. - Onda mi je naredio da ga vozim kući. Rekao je: “Krvav sam”. Kod kuće sam ga upitao da li je baš morao da puca, a on je odgovorio: “Bolje ja njih, nego oni mene!”

IZ PROVALE U PROVALU
ZA Savinom su sudnicom prodefilovali ostali optuženi, a kad je sudija Vojnović počeo da ispituje svedoke, ustao je Gavrilovićev branilac Milan Vujin i obavestio predsednika veća da optuženi moli za reč.
Predsednik veća je izdiktirao u zapisnik da se dokazni postupak prekida, salušanje svedoka odlaže i počinje ispitivanje optuženog.
Bivši šef bande pričao je o dogovoru, pripremama i provaljivanjima, kao što bi neki zanatlija govorio o svom poslu. Bilo je očigledno da nije mnogo cenio Savina u obijačkom poslu, a pri tom mu je vešto pleo mrežu da ga uvuče u ubistvo milicionara:
- Savin i ja smo uvek nosili pištolje, a Paja je nosio revolver i kada je išao u džepne krađe. Pištolji su nam služili da zaplašimo, ako nas neko zatekne u krađi. Repetirao bih i osoba bi se uvek udaljavala. Nikada nisam pucao, ali smo ih nosili i da pucamo. Onaj koji čuva stražu, time privuče na sebe pažnju i odvrati je od onoga unutra.
Sutradan je Gavra označio Savina kao direktnog saučesnika u zločinu 15. juna 1977. Za sebe je rezervisao samo ranjavanje milicionara, a Savina za ispaljivanje poslednja dva smrtonosna hica:
- Dok sam se vukao i osvrtao, podigao sam glavu i video visokog čoveka iznad sebe. U ruci je držao pištolj. Spazio sam i Paju, koji je sa obe ruke uhvatio njegovu desnu ruku. Odjeknuo je pucanj i onaj čovek i ja, zajedno smo pali. Zrno je i mene pogodilo. Skočio sam i otrčao ulevo. Kad sam stigao do žbunja, čuo sam i drugi pucanj. Hodao sam grobljem između spomenika. Ugledao sam kako se pala svetla na prozorima. Koračao sam ranjen i umoran ka mestu gde smo ostavili kola i prebacivao sebi što sam napustio Paju.

PROVERA "ALATA"
SUDIJA Vojnović zahtevao je da Gavrilović opisuje deo po deo događaja i kako je tekao iz minuta u minut. Optuženi je brzo i spremno odgovarao na pitanja, brižljivo pazeći da naglasi dve okolnosti: organizator i inicijator provale trafike bio je Savin, a ne on i da te noći nije znao ko ga goni, s kim se tuče i u koga puca.
- Kod mene u kuhinji proverili smo pištolje, poneli dva prazna džaka, torbicu sa alatom, “češalj” za otvaranje brave, toki-voki i rukavice. Paja je prethodnih dana ispitao teren, prolazio kroz groblje i odabrao mesto odakle će osmatrati. Čim je toki-vokijem javio da je teren “čist”, ušao sam u trafiku i čučnuo.
Dok je publici zastajao dah, optuženi je opissivao približavanje i udaljavanje koraka i glasova, koje je slušao, dok je zgrčen čučao u trafici:
- Neko je iznenada probao bravu. Pretrnuo sam, jer bi mi Paja sigurno prethodno javio da je bio on. Vrata su se tresla, ali nisu popustila, jer sam kasnije primetio da sam ih vezao konopcem. Čuo sam korake kako se udaljavaju i muški glas: “Nekog ima unutra”. Još više sam pretrnuo kad sam začuo iz daljine ženski glas: “Unutra je! Unutra je!”

(NASTAVLJA SE)