Enigma treći čovek

Piše: Miroslav ZARIĆ
NALAZ balističara nije prošao bez “greške”. Branilac Milan Vujin je zatražio objašnjenje kako je moguće da se, u nalazu veštaka, serijski broj pištolja 1467187, pronađenog u kontejneru, završava cifrom “7”, a pištolj oduzet od Levonijana, sa istih prvih šest cifara, ima poslednji broj “5”, ako se zna da su, u izveštaju sa lica mesta na dan atentata, ti brojevi bili - obrnuti ?!
Atentator koji je pobegao bacio je, naime, pištolj sa poslednjim brojem “5”, a ranjeni atentator imao je pištolj iste marke i serijskog broja sa poslednjom brojkom “7”.
Meni je dostavljen pištolj sa krajnjim brojem “7”, na kome je bilo označeno da je izvađen iz kontejnera, a pištolj sa poslednjom cifrom “5”, prema oznakama koje su bile na njemu, bio je oduzet od Levonijana - odgovorio je veštak. - Drugo ništa ne znam i ostajem pri svom iskazu. No, ne znam ni ko je stavljao na pištolje oznake, niti ko je našao pištolj u kontejneru.
Iz dotadašnjeg toka glavnog pretresa, bilo je više nego jasno da odbrana, naslanjajući se na dve greške u veštačenju, koje, nažalost, nisu uočili ni istražni sudija ni javni tužilac pre podizanja optužnice, pokušava da zrno od 7 mm u telu Željka Milivojevića pripiše nekom drugom, a ne El Bekijanu.

UOBIČAJENI POSTUPAK
U POMOĆ koleginici dr Veljković, na suđenju je priskočio i kolega dr Gojko, veštak zadužen za medicinsku dokumentaciju o povredama u atentatu, koji je potvrdio da je, pri obdukciji kojoj je prisustvovao, zrno izvađeno iz tela Milivojevića bilo tzv. duga devetka.
Ne znam, odnosno, ne sećam se da li je dr Snežana Veljković merila kalibar kuršuma obducentskim “lenjirom” - rekao je dr Bašić. - Ja sam, međutim, odmah video da je to “duga devetka”, a pošto sam stekao i jasnu predstavu o rani i putanji metka, odmah sam požurio da telefonom to javim našoj istražnoj službi u SUP.
Ovaj lekar, zaposlen u SUP, objasnio je da uvek prisustvuje obdukcijama, kad su ubica ili žrtva nepoznati i rekao da je zrno, po uobičajenom postupku, stavljeno između dve vate u epruvetu i predato mu, a on ga je lično uručio balističaru Kunjadiću. Tokom ove priče “na poverenje”, u kojom su sećanja i reči trebalo da isprave podatak zapisan u obducentskom nalazu, veštak nije mogao određeno da odgovori da li je obducent zaista bila iznenađena kad je našla zrno i naglas prokomentarisala sa kolegama i prisutnim studentima: “Pazi, duga devetka”.
- Da li je obducent imao neku meru? - upitao je veštaka tužilac Danilo Nanović.
Jeste, svoj obducentski lenjir, dugačak od 5O do 60 santimetara, na kome su brojke, od duge upotrebe, bile izlizane.
- Da li su svim obducentskim metrima izbrisani podeoci? - interesovao se branilac Milan Vujin.
Ovaj sam video i bio je oštećen.
Veštak je “protumačio” da misli da je dr Veljković merila zrno kao “strano telo”, a ne njegov kalibar:
- O tome se razgovaralo kod nas u službi, u SUP, među ljudima koji su vodili predmet. Ne sećam se kako je taj razgovor započet, čini mi se da su me pitali da li znam da je dr Veljković unela u zapisnik podatak od 7 mm. Odgovorio sam da ne znam.

"ZALUTALI METAK"
U POMOĆ obducentu priskočio je veštak Uglješa Todorić, čiji je zdatak na suđenju bio da odgovori sa koje su udaljenosti teroristi pucali na žrtve. Iako je naglasio da to nije u njegovom domenu veštačenja, ovaj ekspert se, veoma rado, izjasnio o kalibru spornog zrna:
- Pouzdano znam da kratka devetka ne može da se ispali iz ovakvih pištolja, mada može da stane u cev - rekao je.
Dileme oko kalibra metka, kojim je ubijen Milivojević, podgrevala je odluka gradskog SUP da njegov pripadnik u civilu, koji je 9. marta u Tašmajdanskom parku oborio svojim hicem Levonijana, ne može da se pojavi i svedoči na suđenju, jer ne može da bude oslobođen čuvanja službene tajne.
Ovaj svedok nije bio predložen ni u optužnici, ali je upravo tužilac, kasnije, zatražio da se on sasluša i time budu otklonjene sve eventualne dileme oko nekog “zalutalog metka”, koji je mogao da pogodi Željka Milivojevića.
Branioci su se energično usprotivili pojavljivanju ovog svedoka pred sudom, jer su računali da bi on morao da sledi zvaničnu verziju optužnice. Odbrana je, osim toga, upozorila da se svedok ne može predlagati kao “milicionar koji je pucao u okrivljeng Levonijana”, jer je, po izjavama očevidaca, za branioce to učinio “neki građanin iz grupe taksista, od kojih su neki, takođe, bili naoružani.” Računajući da sumnja može samo da koristi optuženima, branioci su ostali pri stavu da se ovaj svedok ne poziva pred sud, što je veće na kraju i prihvatilo.
Senka nad procesom bilo je i očigledno postojanje i “trećeg čoveka” u atentatu, koji je teroristima obezbedio oružje i municiju i kontrolisao ispred parka akciju 9. marta. Znalo se jedino da mu je konspirativno ime Antoan, ali Levonijan nije hteo da o ovom zemljaku izusti ni reč više, a svog mlađeg druga El Bekijana, kad su iz Libana stigli u Beograd, uopšte nije hteo da upozna sa njim.

GDE SU ČAURE?
DILEME oko toga čiji je metak koga pogodio prilično su podsticale i veoma oprečne izjave očevidaca. Tako je, na primer, taksista Jovan Naumović, koji je u kolima čekao “zeleno” na semaforu u General Ždanovoj ulici, posmatrajući atentat iz neposredne blizine, samouvereno pokazao u El Bekijana da je ovaj pucao u Balkara!
- Pogledajte još jednom obojicu - insistirao je sudija Šekularac, imajući na umu Levonijanovo priznanje i sijaset svedoka, koji su tvrdili da su upravo njega videli kako puca u ambasadora.
- Ne - odgovorio je Naumović. - Ostajem pri svome. Ovaj drugi atentator naišao je tek kad se prvi (pokazao je na El Bekijana) udaljavao.
Još čudniju priču izneo je još bliži svedok Dragiša Petrović, koji je nasuprot priznanjima optuženih i izjavama većine očevidaca, opisao da dvojica okrivljenih nisu sačekali ambasadorov auto u ulici Generala Ždanova, već su se jednim žutim taksijem dovezli Bulevarom revolucije, iz centra, iskočili iz njega, i dok se taksi udaljavao, Levonijan je prišao ambasadorovim kolima. Najpre je, po ovoj priči, pucao u zadnja desna vrata, potom u prednja leva - u vozača, a onda je terorista uperio pištolj i u njega - lično!
Predlažući ponovo za svedoka policajca u civilu, iako je sud već dvaput bio odlučio da ga ne saslušava, branilac Srđa Popović je upozorio kako se iz spisa ne vidi gde je nađena čaura, ispaljena iz pištolja ovog nesaslušanog svedoka. Ona se ne pominje ni u zapisniku o uviđaju, niti u bilo kom drugom spisu:
- Veliki broj svedoka tvrdi da je onaj čovek, koji je oborio Levonijana, pucao dva puta. Ako to sud uzme za dokazano, tada moramo videti gde je i na koga je onda ovaj svedok ispalio svoj jedan jedini metak iz službenog pištolja “zastava”, kalibra 7,65 mm. Prisustvo ovog svedoka važno je i da bi Levonijan mogao da se izjasni da li je to osoba koja je na njega pucala.

GREŠKA BEZ ZNAČAJA
GREŠKA obducenta u opisu zrna, bez obzira na to kako je nastala, po javnom tužiocu, nije imala nikakvog većeg značaja, jer dr Veljković objektivno i nije mogla da izmeri njegov kalibar. Zbog toga, po tužiocu, nije ni bilo važno šta je obducent napisao o zrnu u zapisniku, već da je taj projektil stigao u ruke balističara, koji je izmerio kalibar 9 mm.
Neke protivrečnosti u iskazima svedoka, posebno oko okolnosti pod kojima je ubijen Milivojević, Nanović je objasnio sledećim rečima:
- Najvažnije je da su oni videli događaj, prepoznali u El Bekijanu osobu koja je uperila pištolj, čuli pucanj i videli kako je Željko pao. Iskaz svedoka Jovanovića, koji je rekao da je, umesto pištolja, video neku vrstu automata, a umesto jednog hica čuo dva, ne mogu drugačije da objasnim, nego narodnom poslovicom “u strahu su velike oči”.
(NASTAVLJA SE)