Dva metka nisu promašila

Piše: Nebojša Bogunović
VISOKE goste je dočekao i pozdravio poglavar Bosne i Hercegovine Oskar Poćorek. Posle obilaska počasne čete, nadvojvoda i nadvojvotkinja su ušli u jedan od šest automobila koji su ih čekali ispred železničke stanice. Bračni par je seo u otvoreni sportski automobil (kabriolet), sa spuštenim platnenim krovom. Ispred njihovog automobila išla su dvoja kola sa ljudima iz obezbeđenja, a iza njih su se kretala tri automobila sa oficirima iz nadvojvodine pratnje. Kolona se uputila Apelovom ulicom pored Miljacke idući prema Gradskoj većnici (Belediji), gde su goste čekale najuglednije zvanice iz Sarajeva. Nadvojvoda je od šofera zatražio da se kola kreću što sporije kako bi mogao pažljivo da razgleda grad i da otpozdravi građanima koji su ga dočekali u Apelovoj ulici.

Bilo je tačno 10 časova i 10 minuta, opisuje ovaj događaj V. Dedijer, kada je jedan visoki mladić, obučen u dugački crni kaput i sa šeširom širokog oboda upitao jednog policijskog agenta, koji je na ulici vršio obezbeđenje, u kojim se kolima nalazi nadvojvoda. Kada je dobio odgovor, aktivirao je bombu i bacio je na nadvojvodin automobil. Bomba je pala na spušteni krov, nadvojvoda ju je u magnovenju odgurnuo, i ona je skliznula ispred sledećeg automobila i eksplodirala. Istog trenutka mladić u crnom kaputu bacio se u korito reke Miljacke. Bio je to Nedeljko Čabrinović.

Prilikom eksplozije bombe ranjena su dva viša oficira iz nadvojvodine pratnje i odmah su perbačena u vojnu bolnicu. Prema tvrđenju očevidaca ovog događaja, Franjo Ferdinand nije u tom trenutku pokazao nekakve znake panike, nego je samo uzviknuo: "To je bio neki ludak. Gospodo, nastavimo po programu". Šofer je poslušao naređenje, ali je ubrzao vožnju, plašeći se novog atentata.

U međuvremenu zvanice su čekale visoke goste u Gradskoj većnici, uverene da je eksplozija koju su čuli u daljini samo deo ceremonijala svečanog dočeka, odnosno ispaljen topovski plotun u čast dolaska nadvojvode i njegove supruge.

ZAHVALJUJUĆI novinaru bečkog lista "Neue Freie Presse", koji je prisustvovao dočeku Franje Ferdinanda u Sarajevu, možemo da osetimo atmosferu koja je vladala u Gradskoj većnici, samo nekoliko trenutaka posle eksplozije Čabrinovićeve bombe: "Gradonačelnik je stajao na čelu svojih odbornika, koji su bili postrojeni u dva reda - s jedne strane muslimani, sa fesovima i u turskoj nošnji, a s druge strane hrišćani, u frakovima, s cilindrima u ruci. Prisutan je bio i lokalni predstavnik Jevreje. Videvši nadvojvodu, gradonačelnik je započeo svoju dobrodošlicu:

- Vaše carsko i kraljevsko visočanstvo,

Naša srca puna su sreće u trenutku veličanstvene posete, kojom je Vaše veličanstvo izvolelo počastvovati glavni grad naše zemlje...
Ali ga je nadvojvoda oštro prekinuo:
- Herr Burgermeister, (gospodine gradonačelniče) kakva korsit od vaše govorancije? Ja dolazim u Sarajevo u prijateljsku posetu, a na mene bacaju bombe. To je nečuveno.

Gradonačelnik nije znao šta da odgovori, ali se umešala vojvotkinja, prošaptavši nekoliko reči na uvo nadvojvodi, koji je posle kraćeg oklevanja rekao:
- Sad možete da nastavite svoj govor.

Unezvereni gradonačelnik nekako se pribrao i nastavio:
- ... naša duboka zahvalnost na milostivoj i očinskoj brizi Vašeg visočanstva... za najnoviji dragulj u svetoj carskoj kruni, za našu dragu otadžbinu Bosnu i Hercegovinu...
Posle zamuckivanja gradonačelnika uzeo je reč nadvojvoda Franjo Ferdinand i između ostalog rekao:

- S posebnim zadovoljstvom primio sam uveravanja o vašoj nepokolebljivoj odanosti i privrženosti NJegovom carskom veličanstvu, našem milostivom caru i kralju Franji Josifu i ja vam najsrdačnije zahvaljujem, Herr Burgermeister, na oduševljenim ovacijama koje su upućene meni i mojoj supruzi od ovdašnjeg stanovništva, tim pre što u tome vidim izraze njihove radosti što pokušaj ubistva nije uspeo.

Kada je završen protokolarni deo prijema, Franjo Ferdinand je prišao generalu Poćoreku i upitao ga:
- Mislite li da će na mene biti izvršen još neki atentat? Prema tvrdnji austrougarskog ministra Leona fon Bilinskog, Poćorek je kategorički odgovorio:
- Pođite spokojno. Primam na sebe svu odgovornost."

Nadvojvoda je, naime, hteo da pođe u bolnicu gde su bila prebačena dva austrougarska viša oficira, koja su ranjena prilikom Čabrinovićevog atentata. Zbog toga je maršruta kretanja kolone automobila morala da bude izmenjena, jer su po prethodnom planu gosti trebalo da posete Zemaljski muzej. Ova izmena maršrute, kako se kasnije ispostavilo, bila je kobna.

Istoričar Vladimir Dedijer, gotovo u reporterskom stilu opisuje dalji tok događaja: "Tačno u 10.45 nadvojvoda napusti Gradsku većnicu. Opet je bio u kolima trećim po redu. Kolona automobila kretala se Apelovom obalom punom brzinom. Ali kad su prva kola, u kojima je sedeo šef obezbeđenja, stigla do ugla Apelove obale i ulice Franje Josifa, ona su, prema prvobitnom programu, skrenula desno. Vozač nadvojvodinog automobila upravo je hteo da skrene za njima, ali je poglavar Poćorek koji se nalazio u istim kolima na njega povikao: `Šta je to? Stoj! Voziš pogrešnim putem! Treba da nastavimo Apelovom obalom.`

PRITISNUVŠI kočnicu, vozač je zaustavio sportska kola baš pred jednom vinarskom ranjom, uz trotoar načičkan svetom. U tom trenutku jedan omanji mladić duge kose i duboko usađenih plavih očiju potegao je revolver. Neki policajac uočio je opasnost i upravo kad je hteo napadača da zgrabi za ruku, udario ga je neko ko je tu blizu stajao, verovatno neki prijatelj atentatorov. Začuli su se revolverski pucnji. Atentator je bio na nekoliko koraka od svoje mete.

U prvi mah činilo se da je i taj pokušaj propao. General Poćorek ugledao je nadvojvodu i vojvotkinju kako nepomično stede na svojim mestima. Ali kad su kola pošla unazad Apelovom obalom, vojvotkinja je pala prema nadvojvodi, a na nadvojvodinim ustima poglavar je opazio krv.

FRANC Harah (oficir iz nadvojvodine pratnje) koji je stajao na suprotnoj strani kola, nije mogao ništa da učini. On se te scene seća ovako: "Dok sam izvlačio maramicu da obrišem krv sa nadvojvodinih usana, NJeno visočanstvo je kriknulo: `Za ime božje! Šta ti se desilo?` Zatim se skljokala sa svog sedišta, a lice joj je palo među nadvojvodina kolena. Nije mi bilo ni na kraj pameti da je i ona pogođena. Pomislio sam da se onesvestila od uzbuđenja. NJegovo kraljevsko visočansvo reklo je: `Soferl, Soferl (Sofija) nemoj da umreš. Živi za moju decu.` Na to sam zgrabio nadvojvodu za okovratnik mundira, kako mu glava ne bi klonula, i upitao ga: `Oseća li Vaše visočanstvo jak bol?` Na to je on razgovetno odgovorio: `Nije to ništa.` Lice mu je bilo malo zgrčeno, i on je šest ili sedam puta ponovio, gubeći svaki put sve više svest i sve tišim glasom: `Nije to ništa.` Onda je nastala kratka pauza, pa se začulo krkljanje iz njegovog grla, prouzrokovano gubitkom krvi. To je prestalo kad smo stigli do poglavarove rezidencije. Dva tela bez svesti uneta su u zgradu, gde je ubrzo ustanovljena njihova smrt. Ovoga puta atentator je bio Gavrilo Princip čija dva metka nisu promašila cilj."

RAZMIŠLJAO ZBOG SOFIJE
INTERESANTNO je kako je sam Princip na saslušanju, neposredno posle atentata opisao taj događaj: "Kad sam zastao na uglu Latinskog mosta kod Šilerove radnje, čuo sam kako svet viče: `Živeo". Odmah zatim naišao je prvi automobil i ja sam se naprezao ne bih li u njemu ugledao prestolonaslednika, kog sam poznavao po slikama što su se poslednjih dana pojavile u novinama.

Kad je naišao drugi automobil, poznao sam u njemu prestolonaslednika. Ali videći da pored njega sedi neka dama, razmišljao sam jedan trenutak da li da pucam ili ne pucam. U istom trenutku obuzelo me je neko čudno osećanje i ja sam sa trotoara nanišanio na prestolonaslednika, a to mi je bilo utoliko lakše što je automobil na zavijutku usporio.

Kako sam u tom trenutku nišanio, ja ne znam, ali znam da sam nišanio u prestolonaslednika.

Mislim da sam dvaput pucao, možda i više puta, jer sam bio veoma uzbuđen. Da li sam pogodio žrtve ili nisam, ne mogu da kažem, jer su me u istom trenutku ljudi počeli da tuku."
(NASTAVLJA SE)