Ubistvo u Atini

Piše: Dragan DŽamić

SVETSKE novinske agencije prenele su 28. juna 1988. godine dramatičnu vest: kapetan Vilijem Nordin, američki mornarički ataše u Grčkoj (koji je, po prirodi stvari, bio izvrsno maskirani obaveštajni oficir), dignut je u vazduh uz pomoć daljinski aktiviranog automobila bombe. Nesreća se desila na samo 150 metara udaljenosti od njegove atinske rezidencije. Vlasti su tvrdile da je atentat izvršila tajna teroristička organizacija "17. novembar", levičarske orijentacije, kojoj policija u Grčkoj dugo godina nije uspevala da uđe u trag. Pre Vilijema Nordina, pripadnici "17. novembra", ubili su 1975. godine još jednog visokog američkog obaveštajnog oficira - šefa stanice CIA u Atini Ričarda Velča!
Kapetan Vilijem Nordin stigao je u Atinu 1985, kada je postavljen za vojnog izaslanika SAD u Grčkoj, s uobičajenim diplomatskim statusom, imunitetom i pratećim povlasticama i privilegijama koje uz to idu. Skinut sa nosača aviona "Saratoga", na kojem je pre prekomande u Atinu služio kao mornarički pilot na lovcima presretačima, Nordin je prvo upućen u Obaveštajnu upravu Mornarice (ONI), a zatim je imenovan za vojnog atašea u Grčkoj. U Atini se vrlo brzo uklopio u političke i klimatske prilike, kao i u odnose koji su vladali kako u vojnoj sekciji, tako i u celokupnoj obaveštajnoj stanici ambasade smeštenoj u impozantnoj zgradi na elitnoj aveniji Vasilisis Sofijas.
LEGALNE poslove vojnog izaslanika kapetan Nordin obavljao je rutinski: prisustvovao je manevrima grčke vojske, bio je uvek na "licu mesta" i lično osmatrao, pratio je grčku vojnu i stručnu literaturu, odlazio na diplomatske prijeme, prikupljao podatke iz raznih drugih otvorenih izvora i slično. Međutim, pored ovih aktivnosti, Nordin je, naravno tajno, učestvovao u mnoštvu značajnih sekundarnih akcija obaveštajne sekcije ambasade kojom su rukovodili obaveštajni oficiri iz CIA. Stručno, Amerikanci su to zvali "pomoćnim operacijama".
U tim operacijama, koje obuhvataju "metu" ili objekat koji se "cilja", odnosno špijunira, koriste se pomoćne ekipe koje prate određene, sa obaveštajnog aspekta, zanimljive ljude. Pored toga, ove pomoćne ekipe tajno su osmatrale ispred sovjetske i drugih socijalističkih ambasada u Atini, uključujući i one arapske (zajedno sa iranskom), kako bi se videlo ko dolazi i izlazi iz tih zgrada. Pored ovoga, rađen je čitav niz drugih aktivnosti: otvarana je i kontrolisana pošta i pisma, pribavljani su personalni dosijei grčke policije i službe bezbednosti, kontrolisani su putnici na aerodromima i brodovima, kao i spiskovi hitnih pošiljki, prisluškivani su telefonski razgovori.
Te operacije mogu biti veoma korisne, jer omogućavaju visoki kvalitet obaveštavanja, ali se najčešće preduzimaju da bi se otkrili i proverili ljudi koje Amerikanci u Grčkoj zaista trebaju, kako bi ih mogli pridobiti kao agente koji će im dostavljati važne informacije. Pomoćne operacije su bile važne za detaljno "snimanje", odnosno upoznavanje osobe na koju su "ciljale" obaveštajne sekcije američke ambasade i prikrivena stanica CIA. To je bilo posebno važno, jer su tako otkrivani motivi koji su navodili te ljude da prihvate ili odbiju američki poziv za saradnju, a svrstavani su u sledeće kategorije: "snaga karaktera", "slabići", "problemi", "ambicije", "neuspesi", "neprijatelji", "ranjivost".
DRUGI tip akcija koje su obaveštajne sekcije američke ambasade u Atini stalno realizovale jeste poslovna saradnja između CIA i grčkih obaveštajnih, tajnih i policijskih službi. Kontakti sa tim službama poznati su, u žargonu obaveštajaca, kao "povezane operacije", a svrha im je bila da se razmenjuju informacije, organizuju zajedničke akcije u "operativnoj okolini" korisnoj za obe zemlje i da se ubacuju agenti u strane obaveštajne službe koje su, takođe, operativno delovale u grčkom glavnom gradu.
Osnovno pravilo za Amerikance u razmeni takvih informacija bilo je da se ne daje ništa dok to nije toliko potrebno. Čini se da je bez obzira na promene u obaveštajnoj sferi, ovo pravilo ostalo na snazi i danas. Drugo američko pravilo, kojeg su se pridržavali i oficiri CIA i vojni izaslanici, bilo je da se u "posao" ulazi samo ako je osiguran čist dobitak ili prihvatljiva ravnoteža u razmeni u korist Amerikanaca. Na primer, interni propisi u CIA ili DIA (Vojnoj obaveštajnoj službi) propisivali su koja se vrsta informacija može razmenjivati i nalagali su da se o tome vodi poseban protokol.
Gledano iz ugla čiste obaveštajne doktrine, sve su povezane operacije kompromitujuće, čak i samo njihovo postojanje znači da je obaveštajna sekcija ambasade SAD spremna da nešto plati, odnosno da mora nešto žrtvovati: najmanje, to je da mora otkriti pravi identitet obaveštajnog oficira, a u ovom slučaju to je bio kapetan Nordin. Doduše, uvek postoji nada da vrednost povezanih operacija s obaveštajnim službama domaćinima nadmašuje američke gubitke, odnosno da će pribavljena korist (pribavljene informacije) biti veće od pričinjene štete. Ali, to se nije uvek i ostvarivalo.


FATALNA GREŠKA
FATALNI ishod provaljivanja pravog identiteta kapetana Nordina ovaj izuzetak je svakako potvrdio. Jer sa stanovišta kontraobaveštajne aktivnosti bila su i ostala tri najvažnija principa tzv. povezanih operacija:
prvo, ne postoji prijateljski nastrojena obaveštajna služba,
drugo, u sve povezane službe i njihove zajedničke operacije ubacuju se protivnici (u ono vreme Sovjeti) ili lokalne revolucionarne grupe,
treće, sve operacije koje Amerikanci preduzimaju zajedno s povezanom službom zemlje domaćina, kompromitovane su već od samog početka.
(NASTAVLJA SE)