Rizik u četiri oka

Piše: Dragan DŽAMIĆ

BILI su to razlozi što su određeni obaveštajni izveštaji CIA i nalazi vojnih atašea nosili oznake NOFORN, odnosno (”zabranjeno širenje”), čime se služenje izveštajima ograničavalo samo na američke ustanove. Ove su oznake upotrebljavane za to da povezane službe zemlje domaćina ne bi primile informaciju iz poverljivih izvora u sklopu redovnh programa razmene. Ako se sve to znalo, logično se postavlja pitanje - zbog čega je Vilijem Nordin učestvovao u akcijama ”uplitanja” s grčkim tajnim službama?
Osnovni razlog je ležao u tome što su ”povezane operacije” ipak korisne, i ponekad neophodne, bez obzira na mogući rizik. One proširuju ograničenu upotrebu američkog ljudstva na stranoj teritoriji i otvaraju vrata CIA i američkim vojnim službama za dugoročnije ubacivanje u obaveštajno-bezbednosni sistem zemlje domaćina. Osim toga, ponekad, na izričiti zahtev obaveštajne sekcije ambasade SAD, domaće službe mogu preduzeti različite kontraobaveštajne i antiterorističke akcije, kao što su racije, hapšenja ili prepadi.
Prema ondašnjoj američkoj obaveštajnoj doktrini u nekomunističkim zemljama, kakva je Grčka, politika stanice CIA i akcije vojnog atašea bile su usmerene na pomaganje lokalnim službama bezbednosti kako bi povećale svoje sposobnosti. Naravno, samo onda ukoliko te službe žele pomoć, i ako vladajuća stranka nije otvoreno neprijateljski raspoložena prema SAD.
POMAŽUĆI novčano, uvežbavajući i snabdevajući lokalne službe kao što je, na primer, grčka policija, američke obaveštajne agencije dobijale su informacije do kojih drugačije, verovatno, ne bi mogle da dođu zbog nedovoljnog broja službenika u obaveštajnoj i vojnoj sekciji ambasade. Praksa u Grčkoj pokazala je da je CIA lakše pribavljala takve informacije od povezane grčke službe, nego od pet ili deset fiktivnih firmi ili kompanija u Atini, iza kojih je stajala CIA.
Kontrolu putnika pristiglih na međunarodni aerodrom ”Elinikon”, Amerikanci su daleko lakše obavljali ukoliko im je lokalna tajna služba ili carinska kontrola dostavila spiskove putnika u avionima (ili brodovima, ako je bila reč o atinskim lukama u Pireju i Faleronu, odnosno, pristaništu Trokadero).
Prisluškivanje telefona u Atini i široj okolini bilo je ostvarivo samo posredstvom lokalnih službi, posebno u slučajevima kada je trebalo kontrolisati mnogo linija. Pisma su lakše kontrolisana ako se u tome sarađivalo sa lokalnim stručnim službama, nego da se američki obaveštajci upuštaju u dugotrajno vrbovanje agenata u poštanskim službama. Zato je glavno pravilo CIA za ”područne operacije” glasilo: ”Ako upadnemo u nevolje i dođe do skandala, udarac će primiti lokalna služba, a ne CIA”. Slobodno se može reći da se po ovom pravilu postupa još uvek.
U praksi, obično šef obaveštajne stanice pri američkoj ambasadi održava kontakte sa šefom domaće službe. U vreme kad se desilo ubistvo kapetana Nordina, stanica u Atini imala je nekoliko sekcija službenika koji su radili isključivo na ”povezivanju” s Grcima u planiranju akcija i razmeni informacija. Tu važi opšte pravilo da se lokalnoj grčkoj službi predstavi najmanji broj oficira iz političke i vojne sekcije ambasade i to, po mogućnosti, samo oni koji su angažovani u povezanim operacijama veće ili manje složenosti.
NARAVNO, američki obaveštajni oficiri u pojedinačnim operacijama, koje se izvode bez znanja grčke vlade, ministarstava odbrane i policije, moraju biti zaštićeni od mogućeg kompromitovanja s lokalnom službom. Pored operativaca CIA i vojnih izaslanika (armijski, mornarički i vazduhoplovni atašei), u tim poslovima korišćeni su i američki obaveštajni službenici koji imaju lažni status biznismena, novinara ili turista.
Pomoć CIA lokalnim službama nije se ograničavala samo na to da pomogne u poboljšanju profesionalne sposobnosti lokalne službe. ”Operativno ciljanje”, tj. vrbovanje ljudi iz grčkih službi vodili su odgovarajući oficiri CIA, ali i operativci iz američkih vojnih obaveštajnih službi, tako da lokalna služba izvršava samo one zadatke koji nedostaju u operativnom programu celokupne obaveštajne stanice pri američkoj ambasadi. Drugim rečima, Grci koji su na to pristali, angažovani su da rade za ”američku korist”, ali su istovremeno isključivani iz svih tajnih operacija raznih sekcija koje su zaštićene diplomatskim imunitetom i smeštene u zgradi ambasade SAD.
Kada se sve ovo ima u vidu, sasvim prirodno se postavlja pitanje - zašto su američki obaveštajni oficiri, pa i službenici ranga vojnog atašea (kao što je bio Vilijem Nordin), izlagani riziku da budu kompromitovani i lično ugroženi kad im se otkrije pravi identitet i funkcija?
Odgovor je jednostavan. Lične veze između službenika CIA i drugih američkih obaveštajnih službi i njihovih kolega iz grčkih lokalnih službi bile su veoma važne, jer se upravo od tih američkih obaveštajaca pri ambasadi očekivalo da ukažu i procene one pripadnike grčkih tajnih službi koji bi mogli biti pogodni kao agenti za ubacivanje u punktove zanimljive za Amerikance. Da bi mogli da daju dobru i pouzdanu procenu, američki obaveštajci su morali da imaju direktan, neposredan kontakt i razgovore u ”četiri oka” sa potencijalnim saradnicima, a to je često podrazumevalo i da otkriju svoj identitet.
(NASTAVLJA SE)