Odmazda gradske gerile

AMERIČKI obaveštajci koji su učestvovali u ovim “povezanim operacijama” mogli su samostalno da daju novac ljudima iz lokalnih službi. Računalo se, naravno, da će lokalni kolega nešto od tog novca strpati u svoj džep, iako je prediđeno da se ta svota upotrebljava isključivo za zajedničke obaveštajne operacije. Tehnika se svodila na to da se lokalni policajac ili obaveštajac navikne da prima i nešto ekstragotovine, tako da ne zavisi o obaveštajnoj stanici ambasade samo u stručnom nego i u finansijskom pogledu, posebno kad je pod čvrstom kontrolom. Tako, malo-pomalo, profesionalni pripadnik lokalne službe (policijske ili obaveštajne), a s njim i njegova rejonska doušnička mreža učestvuju (dobrovoljno ili direktnom ucenom) u izvršenju zadataka i obavljanju poslova u korist SAD, a da o tome niko iz njegove službe ništa ne zna, posebno ne njegovi pretpostavljeni.
Postepeno ovaj zavrbovani agent počinje da izveštava o svojoj sopstvenoj službi, njenoj sposobnosti, komunikacionim mogućnostima, istragama, rukovođenju, čuvanju podataka, odnosima s javnošću, antiterorističkim aktivnostima, o politici svoje vlade i pripadajućeg ministarstva. Tako on postaje lojalan, pre svega CIA, odnosno Amerikancima, koji njegovu spremnost za saradnju nagrađuju laskavim verbalnim pohvalama i nešto većom količinom novca od uobičajenih svota.
Naravno, dobro je poznata činjenica da su operacije ubacivanja u lokalne tajne službe i policiju od velike važnosti zbog položaja tih službi u političkoj stabilnosti zemlje. Izveštaji takvih agenata od neprocenjive su važnosti u slučaju mogućih državnih udara ili većih političkih i socijalnih nemira.
Sve ovo omogućava obaveštajnoj sekciji ambasade SAD i stanici CIA da i dalje preduzimaju samostalne operacije putem domaćih oficira, koji su zavrbovani i koji se angažuju kao ubačeni američki agenti. To je “konačni pogodak” u “obaveštajnom ciljanju”. Istovremeno, zavrbovani domaći policajci i obaveštajci “povezanih operacija” mogu iscrpno da izveštavaju o naporima koje čine njihove službe da otkriju samostalne operacije američkih obaveštajnih agencija. To je za CIA i Amerikance od izuzetne važnosti, jer uvek idu korak ispred svojih “konkurenata”.
Više od dve godine kapetan Vilijem Nordin imao je sreće i uspeha u ovim “pomoćnim” i “povezanim” operacijama. Pored toga, kao bivši mornarički pilot stekao je pedantne navike vojnika: rano ustajanje, fizičke vežbe, doručak u tačno određeno vreme, odlazak na posao, nabijeni dnevni red aktivnosti, i tako redom. Bio je vešt i precizan u poslu, ali i u sportskoj dvorani - skvoš, košarka, odbojka, boks, rvanje. Trenirao je odbranu, razoružanje, onesposobljavanje, čak, i ubijanje golim rukama.
I tako, u utorak, 28. juna 1988. godine, nekoliko minuta pre osam ujutru, ovaj do tada po svim procenama atinske stanice CIA “odlično maskirani obaveštajni oficir”, službeno za javnost mornarički ataše, napustio je svoju kuću u predgrađu Atine i ušao u svoj automobil. To je bio oklopljeni “ford granada”, koji je bio u stanju da izdrži rafale svih kalibara streljačke municije, kao i pogotke ručnim bombama. Nordin je, kao i obično, klimnuo na pozdrav grčkom policajcu koji je s otkočenim automatom stražario pred njegovom rezidencijom i tačno u osam ujturo okrenuo ključ u bravi motora. Sasvim lagano započeo je vožnju uz usku, drvećem zasenjenu ulicu. Prevalivši prvih stotinu metara, Nordin je, ne povećavajući brzinu prošao pored parkirane “tojote” i učinio poslednju stvar u životu.
POLICAJAC na straži, koji je pogledom pratio automobil, kasnije je izjavio da je prvo odjeknula velika, strahovita eksplozija. Potom je plamen zahvatio “ford granadu”, i sve je bilo gotovo za pet sekundi. Naknadna policijska istraga pokazala je šta se zapravo dogodilo. U parkiranoj “tojoti” bilo je smešteno 25 kilograma visokorazornog plastičnog eksploziva koji je posle detonacije stvorio takav vazdušni pritisak da je krov oklopljenog automobila jednostavno prsnuo kao lim na običnoj konzervi, a Nordin je bio mrtav pre nego što je njegovo obezglavljeno telo tresnulo na pločnik desetak metara dalje.
Plamen iz uništenog automobila suknuo je pet metara uvis, teški motor izleteo je poput katapulta, sva vrata su se raspukla i otpala, a starac koji je sedeo pedesetak metara udaljen od mesta eksplozije, odleteo je sa stolice i završio u bolnici sa povredama zadobijenim od sitnog automobilskog stakla koje se rasulo 200 metara unaokolo.
SutRadan su svi grčki i američki dnevni listovi objavili vest da je teroristika grupa 17. novembar oduzela još jedan američki život. Ubistvo kapetana Vilijema Nordina još jednom je pokazalo visoku osposobljenost organizacije “17. novembar”, koja se u to vreme smatrala za jedinu evropsku grupu gradske gerile koju državni organi bezbednosti nisu uspeli da neutrališu ili da se u nju infiltriraju. Uprkos značajnoj pomoći italijanskih civilnih i vojnih stručnjaka za terorizam i američkog FBI, grčka policija i Centralna obaveštajna služba nisu uspeli da razotkriju - ko zapravo čini “17. novembar”.
Znalo se da je grupa zasnovana na snažnom osećanju antiamerikanizma, a tehnički detalji izvođenja akcija podsećali su na sofisticiranost italijanskih “Crvenih brigada”, zapadnonemački “Bader - Majnhof” i francusku “Direktnu akciju”. Saopštenja “17. novembra” tražila su da se iz Grčke neodložno protera 3.500 američkih vojnika i zatvore sve četiri velike iznajmljene američke vojne baze locirane oko Atine i na Kritu, kao i još 20 manjih vojnih instalacija na severu Grčke.
(Nastavlja se)