Smrt agenta Olsena

Piše: Dragan DŽamić
U NOVEMBRU 1953. godine, neki vodeći ljudi iz Štaba tehničkih usluga CIA i Jedinice za specijalne akcije iz Fort Detrika, uključujući i Sidnija Gotliba i Frenka Olsona, okupili su se u vikendici u udaljenm šumovitom predelu zapadnog Merilenda. Posle večere, Olson i još nekolicina ljudi su posluženi još jednom turom pića. Dvadesetak minuta kasnije Gotlib im je otkrio da je u piće ubacio LSD kako bi proverio efekat njegovog dejstva na prisutne.
Rasprava je uskoro postala vrlo zbunjujuća, ljudi su pričali nepovezano i brzo se završila. Do sledećeg jutra, prema kasnijem svedočenju Olsonovog šefa potpukovnika Vinsenta Raveta, Olson je i dalje raspravljao sam sa sobom. Na povratku kući bio je neobično povučen. - Nešto strašno se desilo - sećala se kasnije njegova žena Elis. - Čitav vikend je bio vrlo melanhoničan i pričao o nekakvoj grešci koju je napravio.
Tokom sledećeg dana, Olsonu je bilo sve gore u stalnom uverenju da je uradio nešto loše. Zabrinut, Gotlibov i Ravetov pomoćnik Robert Lešbruk, poslao je Olsona u NJujork da razgovara sa doktorom Heroldom Abramsonom, imunologom bez osnovne psihijatrijske prakse, ali sa dozvolom za rad na najpoverljivijim poslovima.
Do trenutka kad se Abramson sreo sa pacijentom, Olson više nije verovao Ravetu i Lešbruku. Pričao je da CIA želi da ga se dočepa. To je bilo uoči Dana zahvalnosti, pa su uz Abramsonovu dozvolu, Olson i njegovi pratioci krenuli avionom za Merilend da bi kod kuće proveli praznik. Ali, pre nego što su stigli, Olson je rekao Ravetu da je previše rastrojen da se suoči sa porodicom. Tako je nazad za NJujork, Olson krenuo samo s Lešbrukom. Doktor Abramson je video Olsona i zaključio da je psihotičan i preporučio hospitalizaciju.
ISTOG dana uveče, Olson i Lešbruk su iznajmili sobu u hotelu "Stetler" u NJujorku. Nekoliko sati kasnije, Olsonovo telo ležalo je na trotoaru 13 spratova niže. Prema prvom izveštaju koji je CIA dala Olsonovoj porodici, Lešbruk se probudio kada je Olson proleteo kroz prozorsko staklo. Lešbruk je, navodno, izjavio da se probudio i video da je prozor razbijen i da je Olson nestao. U zaključku, CIA je predstavila incident kao samoubistvo čoveka sklonog depresiji. Tek 22 godine kasnije, Rokfelerov istražni odbor je objavio svoje otkriće o pravoj pozadini Olsonove smrti. Za manje od mesec dana predsednik DŽerald Ford je pozvao Olsonovu udovicu sa troje dece u Belu kuću i izvinio se za akciju koju je nazvao "neoprostivom". Porodici su predata odgovarajuća dokumetna CIA u vezi sa slučajem i kompenzacija (odšteta) od 750.000 dolara.
Ali, zagonetna smrt je nastavila da proganja Olsonovu porodicu. Frenkov sin Erik, klinički psiholog, sumnjao je da je samo jedna doza LSD mogla da dovede njegovog stabilnog i smirenog oca da posle devet dana oduzme sebi život. Godinu dana pošto je preminula Olsonova supruga Elis, 1994. godine telo Frenka Olsona je iskopano i tim forenzičara ga je proučio. Nalazi su ukazivali na ispaljeni hitac u glavu i nedostatak posekotina po licu od prozorskog stakla. Već odranije sumnjičav u zvaničnu verziju, Olsonov sin Erik je pretpostavljao da je njegovog oca ubila CIA, možda zbog toga što je uzimanje LSD stimulisalo njegov jezik da priča i da oda tajne povezane sa ispitivanjem biološkog oružja.
Hroničari, istoričari i CIA nastavili su da tvrde i veruju da Olsonova smrt nije bila ubistvo već rezultat nemarnog, sramno nepromišljenog eksperimenta. Ipak, nova otkrića su uverila njujorškog tužioca da septembra 1997. pokrene istragu o ubistvu Olsona, a na insistiranje njegovog sina Erika. Istraga je pokrenuta, iako je dve godine pre toga preminuo Sidni Gotlib, ključni svedok u slučaju i rukovodilac "MK ultra". Za porodicu Frenka Olsona, istina o njegovoj smrti ostaće, možda zauvek, nerazjašnjena.
OGROMNI budžet CIA od nekoliko milijardi dolara ne troši se samo na tajne operacije koje su usmerene na svrgavanje Fidela Kastra, hvatanje Osame bin Ladena i drugih terorista Al kaide ili nekog trećeg "neprijatelja" američkih interesa, kao što je donedavno bio Sadam Husein, nego se koristi i za plaćanje novinara, sveštenika, biznismena i drugih mirnodopskih poslenika koji povremeno rade za CIA ili neku drugu od američkih špijunskih agencija. To se odavno znalo i tu nema ničeg novog. Stara je i poznata praksa da novinari, kada se nađu na okupu i na nekom delikatnom zadatku, počesto zadirkuju jedan drugog - ko za koju obaveštajnu službu radi i ko je među njima zapravo novinar, a ko samo to izigrava.
Krajem februara 1996. godine, u Sjedinjenim Državama je bila pokrenuta snažna debata, prvo u štampi, a onda i u Kongresu, vezana za staro pitanje: da li CIA može i sme da ubacuje svoje agente među novinare ili da novinare angažuje kao svoje privremene obaveštajce?
Ovo pitanje je, na prvi pogled, trebalo da bude deplasirano, jer je još 1977. godine u SAD donet propis koji kaže da CIA, ili bilo koja druga obaveštajna agencija, ne sme zloupotrebljavati novinarsku profesiju ni u jednom, ni u drugom pogledu (novinari kao obaveštajci odnosno obaveštajci kao novinari). Ali, propisi i postoje da bi bili kršeni i malo je ko verovao da su se CIA i druge obaveštajne agencije pridržavale ovog propisa.

(NASTAVLJA SE)