Omča za Sadama

Piše: Dragan DŽamić
OSIM pojedinačnih, u SAD i drugim zapadnim zemljama organizovani su i grupni skupovi iračkih opozicionara. Oko 200 predstavnika različitih opozicionih grupa okupilo se u Briselu (Belgija) od 15. do 22. novembra 2002. godine, sa ciljem da sačine konture opšte politike u periodu posle svrgavanja Sadama Huseina. Složili su se da opozicija želi demokratski, pluralistički federalni Irak, uveravajući SAD, Tursku i Iran da ne postoji bojazan o izdvojenoj kurdskoj državi.

Omča za Sadama, dakle, već je bila pripremljena. Ali, u Brisleu je još jednom ponovljeno da opozicija nije u stanju da sama zbaci Sadama, već da je neophodna snažna podrška sa strane - od SAD. Na tom pitanju planeri u Pentagonu i operativci CIA i specijalci na terenu u Kurdistanu već su bili daleko odmakli s pripremama za invaziju. Lideri iračke opozicije na skupu u Briselu ukazali su na još jedno važno pitanje: predstojeći napad na Irak ne bi trebalo da se tretira kao rat, već kao organizovana promena režima. Ukoliko bi Amerikanci poveli kampanju da unište iračku vojsku bili bi smatrani za okupatore, a ne za oslobodioce. Mora stalno da se naglašava da je akcija usmerena prema obaranju režima Sadama Huseina, a ne prema iračkom narodu. Amerikanci su ovu sugestiju prihvatili i zato su dali naziv operacija "Iračka sloboda".

Ključ uspeha je, dakle, bio u tome da se dobro odrede ciljevi. Računalo se, između ostalog, da će i među snagama lojalnih Sadamu kada krenu snažni udari iz vazduha i žestoka ofanziva sa kopna iz više pravaca, doći do diferencijacije i da će biti onih koji će možda želeti da promene stranu, što će se kasnije pokazati kao tačno predviđanje.

Vojna obuka iračkih opozicionara sprovođena je, uz pomoć američkih obaveštajaca i instruktora, u Kurdistnau, SAD, Britaniji, Mađarskoj i na Bliskom istoku. Šef Vojnog saveta u egzilu, koji deluje pri Iračkom nacionalnom kongresu, general Tafik al Jaširi, koji je bio zadužen za koordinaciju poslova vojne obuke, priznao je u Londonu 23.avgusta 2002.godine da su irački oficiri u egzilu otvorili centre za prijem 200.000 (!) bivših vojnika koji će se dići protiv Sadama Huseina. Cilj ovih centara bio je da ispitaju dobrovoljce i provere njihove borbene sposobnosti. Centri su se nalazili u Vašingtonu, Londonu i neotkrivenim mestima na Bliskom istoku.

"Sadam je militarizovao celo iračko društvo. Postoji na desetine hiljada dezertera koji će iskoristiti priliku da se bore protiv njega", izjavio je Jaširi i dodao da je 1580 oficira dezertiralo iz iračke vojske ali da su im njihovi ljudi i dalje odani.

Jedan od ovih centara nalazio se i u američkoj vojnoj bazi Tasar u Mađarskoj, gde se početkom 2003.godine okupilo oko 3000 iračkih dobrovoljaca (Iačana, Kurda, Turkmena), protivnika režima Sadama Huseina, koji su emigrirali u mnoge zemlje. Iako su informacije o njihovim pripremama bile strogo čuvane, ipak se u štampi pominjala brojka od 1500 američkih instruktora koji su obučavali ove Iračane da budu prevodioci, čuvari reda i bezbednosti i vodiči amerikim borbenim jedinicama, a možda i za učešće u borbenim akcijama. Dobrovoljci su došli sa svih strana - iz Kanade, Australije, Velike Britanije, SAD.

Truski dobrovoljac Gaan LJotis (28), potvrdio je u razgovoru sa novinarima da je dobio vizu i novac od američke ambasade u Ankari za put u Tasar i da je ponosan što će imati priliku da se bori sa Amerikancima u Iraku jer želi da oslobodi svoj narod.

Šta se sve događalo za vreme i posle operacije "Iračka sloboda", dobro je poznato i pripada istoriji ratovanja. Posle dvadeset dana borbi - uz relativno male gubitke - američke trupe ušle su u Bagdad, 9.aprila 2003.godine i tako, konačno, izvršile naređenje predsednika Buša izdato početkom 2002.godine. Izostale su teže bitke između angloameričkih i iračkih oklopno mehanizovanih i artiljerijskih jedinica, kako su predviđali analitičari. Mnoge je iznenadio dosta slab otpor iračkih jedinica u odbrani Bagdada. Zbog čega su tako postupili?

Ruski ambasador u Iraku Vladimir Titorenko, izjavio je posle dolaska u Moskvu "kako je između iračkih generala i Amerikanaca došlo do tajne nagodbe, po kojoj iračka armija i Republikanska garda neće ulaziti u sukobe sa angloameričkim snagama, pa je zbog toga Bagdad tako brzo i zauzet". Po svemu sudeći, glavni posao obavila je CIA preko svojih veza i operativaca u Iraku, pri čemu su bili angažovani Iračani, lokalni stanovnici, koji su imali dobre kontakte s lokalnim vojnim komandatima. Osim toga, deo posla odradio je i Vojni savet u egzilu, koji je okupio prebegle oficire iz iračke vojske, koji su takođe uticali na svoje dojučerašnje kolege da se ne bore.

Da je između iračkih generala i Amerikanaca postojao sporazum da iračke regularne snage ne ulaze u sudar sa trupama koalicije, moglo se videti i na terenu kada su američki tenkovi i marinci gađali napuštene iračke tenkove. U nekoliko slučajeva, su čak, gađani irački oklopni transporteri u zadnji deo gde su vrata bila širom otvorena, pa se jasno videlo da je transporter bio prazan, bez posade. Pored toga, bilo je vidljivo da su skoro svi irački vojni aerodromi zauzeti bez velikih oštećenja i bilo kakvih borbi, a da su američke krstareće rakete jednostavno bile usmeravane na druge ciljeve, a ne na iračke vojne aerodrome. Prosto je bilo neshvatljivo gde su "isparili" irački dalekometni topovi, višecevni bacači raketa, tenkovi i samohodna oruđa. Tvrdi se da oni nisu ni uvođeni u borbe i da su sklonjeni na sigurno i neoštećeni predati anglo američkim trupama. Zato mnogi ističu da je CIA, u stvari, dobila ovaj rat i tako ubeležila jedan veliki plus u svojoj "biografiji".

(NASTAVLJA SE)