Remont tajne službe

Piše: Dragan DŽamić
FEDERALNI istražni biro počinje da nadgledla Ejmsove aktivnosti 1992. Postavili su "bubice" u kući i u kolima. Pratili su kola i nadgledali okolinu. Smestili su se u neposrednom komšiluku. U to vreme FBI je snimio i nekoliko komentara njegove žene koji su se odnosili na Ruse. Obelodanjeni su u trenutku njenog hapšenja, kao potvrda da je bila upoznata sa muževljevim špijunskim aktivnostima.
Prilikom jedne Oldričove misije, Rozario mu je rekla: "Nadam se da nisi zabrljao stvar". Drugom prilikom mu je kazala da se nada da se u izgubljenom koferčiću ne nalaze stvari koje ne bi trebalo da se tamo nalaze. Opominjala ga je i sugerisala da Rusima pošalje poruku pre nego što situacija postane gora. Jednom prilikom je sugiresala da postoji mogućnost da je kuća ozvučena. Drugom prilikom je govorila da Oldrič mora na maštovitiji način da unosi pakete u SAD. Ti inkriminisani razgovori, kao i događaji, rezultirali su optužbom da se bavi špijunažom.
"Većina tih inkriminisanih incidenata desila se krajem 1993. godine. Uspaničila sam se... Prestrašila. To je bio jeziv osećaj straha. Tada sam prvi put u svom životu rekla: "Bože, šta se to dešava". Glupo sam mislila da ću, ako sve to glavno izgovorim (sve što je snimljeno), moći da predupredim nešto još gore. Naravno, u tome nisam uspela", priznala je na saslušanju Rozario. Oldrič Ejms je osuđen na doživotnu robiju, a supruga Rozario je dobila pet godina zatvora.
Od hapšenja do suđenja, Ejms je "debrifovan" (obaveštajni izraz za saslušavanje) punih šest meseci. Posebne, detaljne razgovore sa njim vodio je predsedavajući Obaveštajnog komiteta Kongresa. Iz svega je sačinjena prilično detaljna slika Ejmsovih aktivnosti i slabosti u radu CIA-e. Istraga o skandalu koji je trajao devet godina završena je za devet meseci. Obaveštajni komitet Kongresa - nadzorni organ civilnih obaveštajnih agencija u SAD - svoj izveštaj je sačinio na 136 strana.
Zbog svega, Ejms će "ostati večni simbol birokratske nesposobnosti", izjavio je, na konferenciji za novinare, senator Denis Dekončini, predsedavajući Obaveštajnog komiteta, koji je kao glavni razlog Ejmsovom nesmetanom devetogodišnjem radu naveo engleski izraz koji bi se najpotpunije preveo kao "javašluk". Da li se radilo o neopreznosti, opuštenosti ili nesposobnosti ljudi zaduženih za unutrašnju kontrolu bezbednosti (kontraobaveštajnu) unutar CIA, ali i FBI?
Sve ovo je poslužilo kao povod za preispitivanje "kulture tajne birokratije", njene (ne)odgovornosti, i u krajnjem ishodu, s obzirom na velika sredstva koja troši i novog globalnog okruženja - svrsishodnosti CIA-e. Prva "kolateralna" žrtva "slučaj Ejms" bio je tadašnji direktor CIA DŽejms Vulsi. U pismu koje je pred sam kraj 1994. godine dostavio predsedniku SAD Bilu Klintonu, Vulsi je kao razloge svoje ostavke naveo da se uželeo porodice i da želi da joj nadoknadi sve propuštene vikende i praznike. Klinton je ostavku "sa žaljenjem" prihvatio i počeo delikatan posao traženja zamene.
Velika debata o američkoj obaveštajnoj službi koja je pokrenuta posle otkrivanja Oldriča Ejmsa, imala je svoje rezultate: Obaveštajni komitet je osnovao posebnu komisiju koja je trebalo do marta 1996. da predloži novi koncept američkog obaveštajnog rada "za 21. vek". Ovu komisiju predvodio je bivši sekretar za odbranu Les Aspin, a među najčešće iznošenim predlozima bili su da CIA revidira troškove i smanji svoj personal. Ukupna svota koju su SAD tada trošile za obaveštajne operacije (12 civilnih i vojnih agencija) iznosila je 28 milijardi dolara, od čega je CIA trošila tri milijarde, što je bilo milijardu više od Stejt departmenta.
I pored tolikih para, smatrali su mnogi, CIA je omanula kada je njena pouzdanost ibla najpotrebnija: krajem osamdesetih potcenjuje ekonomsku krizu u Sovjetskom Savezu i ne sagledava njegov skori raspad. Iako je uništenje SSSR bio njihov krajnji cilj, američki špijuni su, kada se to napokon dogodilo (mnogo brže nego što su oni očekivali), ostali bez kompasa. Otkrivanje Oldriča Ejmsa bilo je zato samo katalizator, ubrzivač procesa "generalnog remonta" CIA-e, koji je ionako bio neizbežan. Radilo se o procesu kompletne reorganizacije službe, koja se u tržišnim privredama preduzimala u kompaniji koja je bankrotirala.
"Tokom hladnog rata naciji je bila potrebna velika obaveštajna služba, i uglavnom je imala. Ali od 1985. naovamo nije bio u stanju da kaže da li je bila dobra ili loša, a od 1990. niko ne ume tačno da objasni zašto nam uopšte treba" - komentarisao je tadašnju situaciju na stranicama "NJujork tajmsa" Alen Godman, bivši operativac CIA-e, koji je kasnije postao dekan u Školi za diplomatiju na univerzitetu DŽordžtaun.
Na sve optužbe i osporavanja CIA je reagovala svojim argumentima: "SAD su preklale sovjetskog zmaja, ali posthladnoratovska planeta ostaje džungla prepuna otrovnih zmija koje mogu da ugrizu Sjedinjene Države". Na njihovu žalost i veliko iznenađenje, zmija koja ih je ubrzo ujela ponovo je došla iz redova CIA. Radilo se o visokom funkcioneru Agencije Haroldu DŽimu Nikolsonu, koji je poverljive dokumente i tajne, kao i Oldrič Ejms, dostavljao Spoljnoj obaveštajnoj službi Rusije.
(NASTAVLJA SE)