Izdaja tajnog agenta

Piše: Dragan DŽamić
SEDAMNAESTOG juna 1994. i pored košmara, Nikolson je ušao u rusku ambasadu i ponovo se sastao sa "rezidentom". Jurij Vlasov je bio čovek pedesetih godina, veteran špijunskog zanata, služio je Indiji i odlično govorio engleski. Ruski špijuni više ne liče na stereotip iz stripova o KGB. Vlasov je krupan čovek, visok skoro metar i devedeset, težak stotinak kilograma, sed, vrlo negovan i elegantan - odeven u dobro skrojena i skupa odela.
Nikolson je odmah prešao na stvar: "Spremam se da odem odavde", rekao je Vlasovu. "Imam velike probleme oko razvoda i preseljenja sa decom u SAD. Treba mi 25.000 dolara". Vlasov je dugo ćutao. A onda je mirno rekao: "To ne bi trebalo da bude problem".
Sa tih nekoliko jednostavnih reči DŽim Nikolson je bio zavrbovan i prešao je na drugu stranu ogledala, u dvostruki svet iz kojeg nema povratka. On je to dobro znao, kao i Rus. Zamenik šefa stanice CIA upravo je ponudio da izda svoju zemlju. Da li se uplašio, zgrozio svojih postupaka? Ne.
"Regrutovao sam nekoliko desetina agenata da izdaju svoje zemlje, da sabotiraju svoje zemlje. To mi je bio posao. Posle izvesnog vremena u izdaji nisam video ništa naročito."
U tom trenutku, tvrdi Nikolson, njegov stav prema Rusima se promenio. "Nisam smatrao da Rusija predstavlja pretnju SAD. Radio sam protiv ruske špijunaže na svim svojim mestima i počeo sam da ih poštujem. Objavili smo pobedu nad Sovjetskim Savezom - Rusija je ostala demokratka zemlja. Nekada jeste bila naš prijatelj, velika babaroga i imperija zla, ali ja je više nisam video u tom svetlu".
NEOBIČNO je što je Nikolson napravio svoj prvi potez samo sedam nedelja pošto je Oldrič Ejms osuđen na doživotni zatvor zbog špijuniranja za Moskvu. Oldrič Ejms je bio kriv za egzekuciju deset Sovjeta koji su radili za CIA. Nikolson je, međutim, priznao da presuda izrečena Ejmsu na njega nije uticala.
Jurij Vlasov, iskusni špijunski as, odmah je prešao na posao: "Na tom prvom sastanku pričali smo uopšteno o tome šta bih ja mogao da obezbedim. Rekao sam mu da ću biti instruktor na `Farmi`", seća se Nikolson.
"Šta si to zgrešio?", nasmejao se Vlasov.
Ali, čovek iz SVR trenutno je shvatio značaj Nikolsonovog novog posla. "Obojica smo znali da mogu da obezbedim identitete i on se vrlo zainteresovao... Počeo je da me ispituje o mojoj novoj službi."
Više iz načina na koji je Vlasov govorio nego iz njegovih reči, Nikolson je shvatio da je Rus zabrinut, da prilično oprezno prihvata neverovatnu priliku. Da li je u pitanju trik CIA? Ali, bilo je potpuno nečuveno - nikada se u "biznisu" nije dogodilo da se oficir CIA ponudi Rusima kao "mamac", lažni dobrovoljac. A "rezidentu" Vlasovu nije bilo ni na kraj pameti da odbije čoveka iz CIA. U tom slučaju imao bi štošta da objašnjava svojim pretpostavljenima zbog čega je propustio tako sjajnu priliku.
Nedelju dana kasnije, Nikolson se vratio u rusku ambasadu da se sastane sa Vlasovim i uzme svojih 25.000 dolara. "Doneo je novac u novčanicama od 100 dolara, svežanj debeo nekoliko inča. Stavio sam ga u džep", opisao je trenutak Nikolson. "Odmah mi je pružio novac. Rekao je da su u Moskvi ostavili na stranu, za mene, 75.000 dolara." Onda su, koliko se Nikolson seća, zajedno izašli na ručak.
Tokom sastanka sa Rusom juna te godine, Nikolson je predao imena petnaestak agenata koje je CIA regrutovala u Kuala Lumpuru. Neki su bili Malezijci, neki iz drugih zemalja.
Dvadeset devetog juna 1994. godine Nikolson je otišao u rusku ambasadu na poslednji susret sa Vlasovim. Moskva je odobrila sve, rekao je "rezident". Nikolsonov sledeći kontakt sa SVR biće u NJu Delihiju za Božić 1995. godine. Nikolson je trebalo da pošalje signal Moskvi - dopisnicu sa potisom Nevil R. Stejki, na adresu u Zimbabveu. Kako će se u NJu Delhiju sastati sa drugim oficirom, a ne sa Vlasovim, SVR Rusije je snimila nekoliko fotografija kako bi Rus mogao da ga prepozna.
NAREDNOG dana Nikolson je telegrafski poslao 12.000 dolara na svoju štednu knjižicu u Judžinu u SAD. To je prvi trag koji je ostavio za sobom. Onda je, sa svojom decom, odleteo za SAD i javio se na dužnost na "Farmi", u "Kamp Peri", gde je naredne dve godine proveo kao instruktor. Avgusta te godine okončana je duga brakorazvodna parnica i Nikolson i Lili počeli su da prave planove za venčanje. Zbog toga što je strankinja, CIA je za buduću nevestu zahtevala test na poligrafu - detektoru laži, i Lili ga je prošla. Na Božić, Nikolson je odleteo u NJu Delhi. Ušao je u predvorje hotela "Meridijen" noseći kesu za kupovinu i časopis, sa satom na desnoj ruci - baš onako kako su Rusi tražili. Kao u nekom špijunskom filmu prišao mu je krupan, crnokosi čovek i upitao ga - da li je tu sa određenom turističkom grupom. "Ne", odgovorio je Nikolson, "tu sam sa drugom grupom" - rekao je i kojom. Rusi te dijaloge za prepoznavanje zovu "parole".
Krupan čovek Sergej (Serjoža) Poljakov, biće agent zadužen za Nikolsona sve do hapšenja na vašingtonskom aerodromu. Poljakov, koji je u Iranu krajem sedamdesetih godina špijunirao za KGB, sin je Aleksandra Poljakova, u vreme SSSR-a moćnog člana Centralnog komiteta Komunističke partije. Kada je postao Nikolsonov "rukovalac", imao je 43 godine. Rekao je Nikolsonu da je šef odeljenja SVR za južnu Aziju.
U predvorju hotela, Nikolson je predao kesu u kojoj se nalazila prva tranša dosijea sa "Farme". Te iste noći Nikolsona je na ulici pokupio automobil. Odveli su ga u zgradu za koju misli da je bilo rusko trgovinsko predstavništvo. Tu mu je Poljakov dao još novca. "U Delhiju novac se nalazio u braon papirnoj kesi", kazivao je Nikolson. "Otvorio sam je i video da je u pitanju oko 50.000 dolara. Svakih 10.000 bilo je povezano trakama. Nisam tražio toliku sumu. Iznenadila me je."


(NASTAVLJA SE)