Porodična sreća

Moskva, 19-28. januar 1900.
UPRAVO sam se vratila od Marije Pavlovne - ona mi je saopštila da ćete se oženiti popovom kćerkom. Čestitam, mili pišče, ipak niste izdržali! Neka Vam Bog da sreće u ljubavi. Dakle, kupili ste joj i delić mora? A meni samo ostaje da dođem da uživam u porodičnoj sreći i da je malkice narušim. Jer, nas dvoje smo se dogovorili - sećate li se doline Kokoza?
Priča se da ćemo u drugoj polovini maja posetiti Jaltu - to bi bilo divno.
Stalno Vam pišem, ali pisma ne šaljem, zašto?!... Ne mogu da Vam pišem onako kako bih htela. Namučila sam se ove zime i umorila, ne mogu da sredim misli, a i malo ih je nešto. Nestrpljivo očekujem dan kada ćemo se sastati.
Za vreme praznika pročitala sam “Damu sa kučencetom” i zamislila se. A razmišljate li Vi o drami? Bez Čehovljeve drame mi ne možemo otvoriti sezonu, shvatate li, pišče?
Kako to da Vam još nisam čestitala na izboru za akademika! Jeste li zadovoljni ili ravnodušni?
Vaša Olga Kniper, glumica
Jalta, 10. februar 1900.
MILA glumice, zima je veoma duga, nije mi bilo dobro, niko mi nije pisao skoro mesec dana - i zaključio sam da mi ne preostaje ništa drugo nego da odem u inostranstvo, gde nije tako dosadno. Međutim, sada je otoplilo, bolje mi je, pa sam odlučio da u inostranstvo pođem tek krajem leta, na izložbu.
A zašto ste Vi sumorni? Vi živite, radite, nadate se, pijete, smejete se kad Vam Vaš ujak čita - šta biste još hteli!? Sa mnom je druga priča. Ja sam odvojen od tla, ne živim punim životom, ne pijem, mada volim da gucnem, volim galamu, a ne čujem je, rečju, ja se sad osećam kao presađeno drvo koje se koleba: da li da se prihvati ili da počne da se suši? Ako ponekad i dozvolim sebi da se u pismu požalim na dosadu, ja za to imam nekog osnova, a Vi?
Hvala Vam na dobrim željama povodom moje ženidbe. Rekao sam svojoj verenici da nameravate da dođete u Jaltu kako biste je malo varali. Ona je na to zapretila da me, kada “ta pokvarena žena” dođe u Jaltu, neće ispuštati iz svog zagrljaja. Ja sam primetio da je tako dug zagrljaj po ovoj vrućini nehigijenski, ona se uvredila i zamislila, kao da želi da otkrije u kakvoj sam sredini usvojio taj način izražavanja, a zatim je izjavila da je pozorište veliko zlo i da moja namera da više ne pišem drame zaslužuje svaku pohvalu i zamolila me je da je poljubim. Na to sam ja odgovorio da meni, kao akademiku, ne priliči da se često ljubim. Ona se rasplakala i ja sam otišao.
Vaš Antonio Academicus
PISAC SUMORAN
OD sedamdeset ruža koje sam jesenas posadio u vrtu, nisu se primile samo tri. Ljiljani, perunike, tulipani, tuberoze, zumbuli - sve to prosto šiklja iz zemlje. Vrba je već ozelenela; oko one klupe u uglu odavno je izrasla bujna trava. Cveta badem, po čitavom vrtu postavio sam klupe, ne paradne sa gvozdenim nogama, već drvene, koje ću obojiti zelenom bojom. Preko potočića sam sagradio tri mostića. Sadim palme. Sve u svemu, novina ima tako mnogo da nećete prepoznati ni kuću, ni vrt, ni ulicu. Samo se domaćin nije izmenio, to je onaj isti sumorni i predani obožavalac talenata koji živi kod Nikitskih vrata. Od jesenas nisam slušao ni muziku, ni pevanje, nisam vido nijednu interesantnu ženu, pa kako onda čovek da ne bude sumoran?
(NASTAVLjA SE)