Ne varaj me

Priprema: Zoran Božović

Moskva, 19. avgust 1900.
DANAS sam od tebe dobila jedno tužno pismo. Jutros sam krenula na probu i dok sam silazila niz stepenice, pitala sam se hoće li se u sandučetu zabeleti tvoje pismo - i srce mi je zaigralo kad sam ugledala koverat. Ali kako mi malo pišeš! Mada, znajući te, shvatam da drukčije i ne može biti. Šta znači rečenica: "Ne varaj me" - nadam se da je to samo šala? Kako te nije sramota?

Mnogo se radujem što si prionuo na rad. Drama mora da bude izvanredna - shvataš - shvataš li? I predosećam da će biti interesantna. Kako bih volela da je što pre pročitamo udvoje! Da nam niko ne smeta. Bože, kako će mi srce lupati dok te budem čekala, rođeni moj, dragi moj! Srediću te od glave do pete, negovaću te i cipele ćemo očistiti, i perje i paperje skinuti, i dušu razvedriti. Ne nazivaj me Nemicom, čuješ li?

Jalta, 8. decembar 1900.
TI pišeš: "Ah, sve mi je tako mutno, mutno"... To je dobro, mila glumice, veoma dobro! To znači da si filozofkinja, mudra žena.

Izgleda da je otoplilo? Bilo kako bilo, 20. septembra krećem za Moskvu i tamo ću ostati do 1. oktobra.

Bojim se da ćeš se razočarati kad me vidiš. Kosa mi strašno opada, tako naglo da ću za nedelju dana biti ćelavi dedica. To mi je, po svoj prilici, od berbernice. Samo što sam se podšišao, počeo sam da ćelavim.

Piše li Gorki dramu, ili ne piše? Otkud u "Novostima dana" vest da naslov "Tri sestre" nije prikladan? Kakva glupost! Možda i nije prikladan, ali meni ne pada na pamet da ga menjam.

Užasno se dosađujem. Shvataš li? Užasno. Jedem samo supu. Večeri su hladne, sedim u kući. Lepih devojaka nema. Novca je sve manje i manje, brada mi sedi...

Piši mi opširnije tako da na pismu budu dve marke. Uostalom, tebi sada nije do pisanja: prvo, imaš puno posla, i drugo, počela si da se odvikavaš od mene. To je istina, zar ne? Ti si đavolski hladna kao što i priliči jednoj glumici. Ne ljuti se, premila, ja to onako, uzgred.

Dušo moja, ljubim ti ručicu - i desnu i levu. Ostaj mi zdravo i ne budi sumorna, ne uobražavaj da ti je sve mutno.

Do viđenja, Olja moja dobra, krokodilu duše moje!

Tvoj Anton

Moskva, 20. septembar 1900.
ZAŠTO ne dolaziš, Antone? Ništa ne shvatam. Ne pišem zato što te očekujem, zato što silno želim da te vidim. Šta te sprečava da dođeš? Šta te muči? Ne znam šta da mislim, ozbiljno sam zabrinuta.

Ili, možda, ne osećaš potrebu da me vidiš. Strašno me boli što si tako zatvoren. Ovih dana najradije bih plakala. Sa svih strana čujem da odlaziš u inostranstvo. Zar ne shvataš kako mi je neprijatno da to slušam i da odgovaram na mnogobrojna pitanja?

SJEDINITI SUDBINU
ANTONE, mili moj, voljeni moj, dođi. Ili ne želiš da čuješ za mene, ili ti teško pada to što treba da sjediniš svoju sudbinu s mojom? Kaži mi sve otvoreno, među nama sve mora da bude čisto i jasno, nismo deca. Iznesi sve što ti leži na srcu, pitaj me šta god hoćeš, na sve ću ti odgovoriti. Pa ti me voliš, zar ne? Znači, treba da ti bude lepo sa mnom, kao što i ja treba da očekujem toplinu, a ne nerazumevanje. Kaži mi da li se slažeš sa mnom? Hajde, razmisli i odgovori.
Tvoja Olga

(NASTAVLJA SE)