Duga ljubav

Priprema: Zoran Božović

Jalta, 27. septembar 1900.
"PREMILA moja Olga, divna moja glumice, čemu taj ton, to žalostivo, tmurno raspoloženje? Zar sam zaista toliko skrivio? Oprosti mi, moja mila, dobra, ne ljuti se, nisam toliko kriv koliko ti tvoja sumnjičavost kazuje. U Moskvu još nisam krenuo samo zato što sam bio bolestan, drugih razloga nije bilo, mila, dajem ti časnu reč. Časna reč! Ne veruješ?

Do desetog oktobra biće u Jalti, radiću, a zatim ću otići u Moskvu ili, u zavisnosti od zdravlja, u inostranstvo. U svakom slučaju, obavestiću te o tome.

U Jalti još nema kiše. Jadno drveće, naročito ono u brdima, na ovoj strani, celog leta nije dobilo ni jednu jedinu kap vode i sada stoji požutelo; tako je i s ljudima: poneko čitavog života ne dobije ni jednu jedinu kap sreće. Očigledno, tako mora da bude.

Ako je suditi po tvom pismu, ti želiš i očekuješ neko objašnjenje, neki dug razgovor - ozbiljnih lica i sa ozbiljnim posledicama - a ja ne znam šta da ti kažem, sem da ti ponovim ono što sam ti rekao već deset hiljada puta i što ću ti govoriti, verovatno, još dugo, tj. da te volim - i to je sve. A što sada nismo zajedno, krivica nije ni do tebe ni do mene, već do nečistih sila koje su meni usadile bacil, a tebi ljubav prema umetnosti."

Moskva, 18. oktobar 1900.
"DOĐI, što pre, želim da te vidim.
Olga"

Lozovaja, 22. oktobar 1900.
"PLOVIM. Čehov"
DVADESET trećeg oktobra Čehov stiže u Moskvu i odseda u hotelu "Drezden". Narednih nedelja posvećuje se Olgi Kniper i Hudožestvenom teatru: čita "Tri sestre" glumcima, prisustvuje izvođenju "Ujka Vanje", "Galeba", Hauptmanovih "Usamljenika" i Ibsenovog "Doktora Štokmana". Jedanaestog decembra, iz zdravstvenih razloga, napušta Moskvu i odlazi u inostranstvo.

Nica, 14. decembar 1900.
"GLUMICE moja čudesna, anđele moj, Židovko moja, zdravo! Samo što sam stigao u Nicu, ručao sam i, evo, pre svega ostalog, pišem tebi. U glavi mi se vrti od zamornog puta, danas neću ništa pisati, učiniću to sutra, a danas mi samo dozvoli da te poljubim 10.000 puta, devojčice moja. Pada kiša, ali toplo je, neobično toplo. Cvetaju ruže i svakojako cveće, da čovek ne poveruje svojim očima. Mladići idu u letnjim odelima, nigde nijednog šešira.

LJubim te u obe ručice, u svih deset prstiju, u čelo, i želim ti sreće i mira, i malo više ljubavi, koja bi potrajala malo duže, jedno petnaest godina. Šta misliš, može li postojati takva ljubav? S moje strane - da, a s stvoje - ne. Grlim te, bez obzira na sve...
Tvoj Toto"

BEZ STIDA
Moskva, 9. januar 1901.
Laku noć, dragi moj Toto! Upravo sam došla iz Boljšog teatra i spremam se da legnem, a u krevetu ću čitati "Kramera".

Hvala ti na poljupcima i lepim željama. Zašto misliš da ja ne mogu da volim petnaest godina? Ah, moj Toto, Toto! A ti više ne možeš da se odljubiš? I nije te stid da se zamlaćuješ time, veliki pišče zemlje ruske? Da se vucaraš s glumicom? Bez obzira na sve, šaljem ti jedan dug i vreo poljubac.
Tvoje pseto


(NASTAVLJA SE)