Izgubljena beba

Priprema: Zoran Božović

Jalta, 17. mart 1902.

ZNAČI, uskoro ćeš postati slavna glumica? Sara Bernar? I onda ćeš me oterati? Ili ćeš me voditi sa sobom kao kasira? Dušo moja, nema ničeg lepšeg nego sedeti na obali reke i loviti ribu ili šetati po zelenoj livadi.

Petrograd, 31. mart 1902.

Dva dana ti nisam pisala, Antone moj! Dogodilo mi se nešto neobično, slušaj: ispostavilo se da sam iz Jalte otputovala s mogućnošću da ti podarim malog Pamfila, a da o tome nisam imala pojma. Sve vreme bilo mi je loše, ali ja sam mislila da su u pitanju creva, i mada sam to priželjkivala, nisam ni slutila da sam u drugom stanju. Kad sam najzad shvatila, briznula sam u plač - bilo mi je žao nesuđenog Pamfila. Došla su dva doktora - pomoćnik čuvenog Ota, a zatim i sam Ot. Celog dana oko mene se tiskalo mnoštvo ljudi, žene su se isprepadale.
Konstantin Sergejevič je čitavog dana sedeo kod Rajevske i tumarao po hodniku. Svi su bili zabrinuti zbog mene. Sinoć su me prebacili na ginekološku kliniku, u ponoć su me opili hloroformom. Operisao me je Ot, tako da možeš da budeš miran. Svi me obilaze, sa svih strana osećam ljubav i brigu. U pozorištu je uzbuna. Juče se u "Malograđanima" neočekivano pojavila Savicka. Odležaću tri-četiri dana, verovatno više neću igrati, ne znam kada će mi dozvoliti da putujem - to je nevolja. Ako zakasnim nekoliko dana - ne sekiraj se, sve je u redu, samo znači da se lekari ne usuđuju da me puste na tako dalek put, da se truckam. Još sam slaba, ali odlučila sam da ti sve otvoreno kažem. Ti si pametan i shvatićeš sve. I danas sam plakala, ali sve u svemu - držim se junački.
Eto, šta me je snašlo, Antone! Je li ti žao Pamfila? Tvoj portret sam ponela sa sobom u bolnicu, obožavateljke su mi poslale cveće. Ljubim te puno. Ne sekiraj se, uskoro stižem. Poljubi Mašu i mamu.

Tvoje nesrećno pseto

Jalta, 6. april 1902.

Zabrinut... telegrafiši svakodnevno, preklinjem.

Mila moja, rođena moja, opet sam od tebe dobio čudno pismo. Opet bacaš drvlje i kamenje na mene. Ko ti je rekao da ne mislim da se vraćam u Moskvu, da sam otišao i da se neću vraćati ove jeseni? Pa, ja sam ti pisao, pisao sam ti jasno, na ruskom jeziku, da ću svakako doći u septembru i da ću ostati sa tobom do decembra.
Ti pišeš da sam u stanju da živim kraj tebe i da stalno ćutim, da si mi potrebna samo kao prijatna žena, a da ti sama živiš daleko od mene i potpuno usamljena... Dušo moja mila, dobra, pa ti si moja žena, shvati to najzad! Ti si mi najbliži i najdraži čovek, ja sam te neizmerno voleo i još te volim, a ti se izdaješ za "prijatnu" ženu, meni tuđu i potpuno usamljenu osobu... Uostalom, kako hoćeš!


NEPOVERENjE

Moskva, 5. septembar 1902.
OPROSTI mi sva moja "čudna" pisma, preklinjem te. I ne pomišljaj da te neko može opanjkati kod mene. To je previše nisko. Nema čoveka koji bi mogao da mi usadi nepoverenje prema tebi. Ne smatraj me tako podlom. Pisala sam o onome što me je mučilo, ako nisam bila dovoljno jasna, to je zato što se osećam krivom, što osećam da ne živim kako treba. Nisam mogla da se pomirim s tvojim odlaskom i đavo bi ga znao šta mi se sve motalo po glavi. Preklinjem te, ne uzbuđuj se zbog mene, jer ja to ne zaslužujem. Dajem ti reč da ću biti vesela, nežna i prijatna.




(NASTAVLjA SE)