Truba - strašna reč

Piše: Dragan Babić

Branko V.Radičević je tvorac dragačevske trube.
Autorstvo te, kako pesnik kaže, "svečanosti što nas divno uznosi u nebesa", pripada njemu. Ostali su prislužili.
Kad se 1961. godine zažutelo od truba pored Belice, Branko, tada urednik "Duge" imao je trideset i šest godina. Bio je već napisao "Zemlju", "Večitu pešadiju" i "Belu ženu"...

LJubomoru su zaljubljeni znali napamet, a Krajputaš i Vojničku pesmu...oni koji su u Radičevićevim stihovima tražili oči što su videle ratove na Ceru i Kolubari i strahotu Solunskog fronta i Kajmakčalana.

U početku pesnik ljubavi, bahat i razmetan, koji je ljubav doživljavao kao krik iz srca, glad tela, reč blisku grehu, u poeziju je uveo svet vojnika i seljaka, "ratničke doboše", "dugačke kolone pešadije", "vojničku trubu nad odrom", prizvao junake iz Prvog svetskog rata, tera ratnike, njihove "gladne snove"...

"Boju za svoje nebo" potražio je u temama koje su bile stavljene pod zabranu. Otvorio je, iznova, razgovor sa istorijom, vremenom, narodom.

Mačista, kako su ga prijatelji zvali, nadimak njegovog postradalog brata koji je pesnik pridodao svom imenu i prezimenu još 1943. godien u logoru u Smederevskoj Palanci, zvučao je nekako augmenativno i pristajao uz njegovu ličnost, boemsku i inadžijsku, čoveka mrsne reči, prgvog i strasnog. Bilo je dovoljno reći samo Mačista pa da se identifikuje ne samo stvararalačka individualnost, nego i sama pesnikova pojava. A ono srednje slovo V. što je od Velimira, oca pesnkovog, soluna, artiljerca, nosioca albanske spomenice, ukorenjeno duboko, postalo je već od objavljivanja prvih njegovih knjiga krupnije od imena. Kao očevina. Iz te svojine, u koju je bilo smešteno ono najvažnije - zemlja i jezik, pokuljala je pesma.

Kad su se oslonci za modernu pesničku reč tražili u tuđim iskustvima i na tuđim izvorima, posegao je za govorom naroda, iskopao je reč na rodnom pragu. Verovatno nikoga u našoj poeziji tako snažno nije uznela živa reč srpskog seljaka kao Branka V.Radičevića.

Zagledan u prošlost, ustremljen ka budućnosti, kako je voleo da kaže, moderan i tradicionalan istovremeno, Branko je pevao o zemlji, o ženi, o vojniku, o srpskom čoveku, ratniku, posleniku, ispevao je veliku himnu srpskom seljaku. "Na ramenu zemlje - zlatna ratnička epoleta, na dlanu - žuti dukat posleništva. Na prsima - orden i - rana"" Pisao je: "Znamo ga od motike, brđanske i ravničarske popevke. Truba ga vojnička uspavljivala. I budila, praskozorna. Truba ga na juriš pozivala. Bojna truba".

SABOR U GUČI
U poeziju Branka V.Radičević truba je našla svoje prirodno mesto. Tu je uzletela. Slobodno i nesputano. I da se nije osmislio Dragačevski sabor trubača, da ga nije krstio po staroj srpskoj pesmi "Sa Ovčara i Kablara", da za trubu nije otvorio stranice tada čitane i tiražne Duge, da nije zainteresovao druge koji su raširili prostor za zvuk od iskona, da u Guču nije doveo etnomuzikologa profesora Miodraga Vasiljevića, čoveka vukovske misli i namere, Branko V.Radičević bio bi tvorac svetkovine koja je iz prve buknula kao požar.

Na njegovoj poeziji, na strasnoj srpskoj reči, na njenom dubokom smislu rođena je ideja o dragačevskoj trubi. Na njenoj snazi je sazdan i izrastao Sabor u Guči.

(Nastavlja se)