Čudo pod Jelicom

Piše: Dragan Babić
BRANIKO V. Radičević je iskopao trubu iz zaborava.
Bilo je to u ono vreme kada se prošlost sklanjala od očiju i ušiju ljudi kojima je to bilo najbliži svet, najživlja uspomena.
To je vreme kada se izlazilo iz siromaštva, kad je truba utihnula. Živelo s nadom u "srećniji i bolji život". Lampe lojanice ustupale su mesto električnim sijalicama, radio i televizijskim antenama. U Dragačevu izmaknutom od glavnih puteva, zaturenom u brdima, tamnelo je, ali još je bilo živo sećanje na mladiće koji su izginuli u bunama za slobodu. Sećanje na ratove, na vojnike i vojničke ljubavi. Ta prošlost, zaturana i brisana, nije tako davno bila.
Bilo je to u ono vreme kada se zaboravilo bilo na spomenike ratnika iz Prvog svetskog rata, rasute po grobljima i pored puteva u Dragačevu. Kad se, kako pesnik kaže, "istorija obesrbljivala".
Branko V. Radičević je izmislio reč krajputaš. Spomenik bez groba.
U kamen se nastanila i truba. Na krajputašima su isklesani likovi trubača "bandista", "značara pri brdskoj artiljeriji" koji su trubom pozivali u juriš, a posle, kaže pesnik (Stanislav Vinaver), trubač je "svirao kola i kokonješta i neke starinske pesme svoga kraja gde je nekad bio svirač na glasu".
Dragačevo je čuvalo uspomenu na ratove, na vojničku trubu. Truba je prisna, familijarna stvar. Taj se posao prenosi sa oca na sina. U brdima u zapadnoj Srbiji svaki dečak je, iako nije umeo da je svira, uzimao trubu u ruke i propirivao je. Tu je truba bila bliska i topla kao dedina ruka.
DRAGAČEVO se modernizovalo, dobijalo novi izgled. Od njegovog novog lica omamljivija i sjajnija bila je truba. Ona je kroz sela pronosila radost. Opisivala ga i uznosila svojim toplim zvukom. Kroz nju se lepše i jasnije videla zemlja i kuća. Smirivala je i stišavala dušu. U selu je trubač bio popularniji i čuveniji od kmeta.
Iz tog krila truba je mogla da se oglasi.
Od osnivanja, Sabor trubača je postao praznik, veći od ostalih. Živelo se za te dane. Truba se iščekivala s radošću.
Dugo se u Dragačevu spremalo za ovu svetkovinu. Kuće su se krečile i sve što je bilo za pranje iznosilo se na Moravu i Belicu. Letnji vašari u okolnim selima na Ilindan i Veliku gospojinu bili su samo generalna proba i za saboraše i za trubače, koji su se u ovim prilikama odmeravali, strogo vodeći računa da ne otkriju takmičarski repertoar. Orkestri su se pripremali uz najodanije navijače. Uvežbavale su se poslednje finese pred nastup kraj Belice.
Nije bilo boljeg i pouzdanijeg vodiča za Sabor i trubu od poezije Branka V. Radičevića. S tim vodičem u rukama, kao kiridžijski karavani, u Guču su došli mnogi. Među prvima - Brankovi prijatelji, pesnikovi čitaoci...
Da opiše kamerom "čudo" pod Jelicom, iz Čačka je fijakerom Laze Tešića na Prvi sabor stigao Puriša Đorđević.
- U stvari - kaže Puriša - po starom običaju uzeli smo još jedan fijaker. U prvom fijakeru - konji Laze Tešića vozili su samo jednu trubu. U drugom - režirano - sedi starac i uživa. Kao nekad u Čačku kad je fijaker vozio samo štap ili šešir pijanog gosta.

PRVI SABORI
O PRVIM saborima u Guči, o zvuku seljačke trube, napisano je nebrojeno novinskih tekstova, članaka, reportaža. U svemu što se pisalo i govorilo tih godina o Saboru i trubi bilo je pomalo Brankove ličnosti. U svemu je bila pesnikova reč. Miro Bojić, tada novinar "Duge", kojem je Branko V. Radičević bio urednik, seća se živo kako mu je Branko "pesnik svim svojim bićem, a sjajan poznavalac Srbije i njene duše", nadahnuto dao zadatak da ode u Guču, napiše reportažu o Prvom saboru trubača i da u ime redakcije preda novu trubu, dar redakcije, najboljem trubaču:
- Siguran sam da nikada do tog oktobra 1961. Dragačevo nije doživelo takvo veselje i svečanost.
(NASTAVLJA SE)