Podmlađena truba

ZASLUGOM pesnika, "Duga" je prva širom otvorila svoje stranice za Sabor u Guči. Postala i prvi pokrovitelj trubačkog takmičenja. Dve nedelje pre nego što će grunuti prva prangija na brdu iznad Guče i zasvirati saborska himna, na stranicama ovog, tada čitanog lista prvi put su izronile fotografije seoskih trubača u šajkačama, iz polumraka, iz sutona seoskog, stidljivo, kao da kriju svoje flogorne. Onih narodnih svirača koji će psole zapaliti svirkom stotine hiljada ljudi. Veliki sabor izvorne narodne muzike "Sa Ovčara i Kablara" najavljen je na "duplerici".
Dragačevske trube prizvale su u Guču druge trube.
Guča je imala sreću da već na prvim saborima zasviraju trojica vrsnih majstora trubača: Radovan Babić, Bakija Bakić i Raka Kostić. Oni su tada na najlepši i najbolji način promovisali i utemeljili tri stila, tri škole sviranja na trubi, tri različita melosa koji su nosili pečat i dušu onih krajeva u kojima se truba negovala i u kojima se i danas neguje: zlatiborsko-dragačevski, vranjski i vlaški.
Na zvuk njihovih truba odnegovani su mnogi. Sve ono što je i danas živo u srpskoj trubi izniklo je, na ovaj ili onaj način, iz orkestara koji su znalački i u jednom dužem vremenu predvodili ovi majstori trube. Uz njih i za njima došli su Junuz Ismailović, Milivoje Stanimirović, Milan Nikolić Donja, Boško Ostojić, Fejat Sejdić, Ekrem Mamutović (Milan Mladenović), Milovan Babić, Dragan Veličković, a onda i Svetozar Lazorić Gongo, Milovan - Mićo Petrović, Slboodan Salijević, Boban Marković...
Od hiljade trubača koji su se nadmetali na trubačkoj pozornici u Guči pominju se i pamte oni čije je majstorstvo u muziciranju bilo jedinstveno, a zvuk njihovih truba ostao najtrajnije sačuvan u sluhu stotina hiljada poklonika.
Svaki od ovih trubača obeležio je jedno vreme i učinio po jedan korak napred u afirmisanju trube.
Širila se i obnavljala publika, podmlađivala se truba i stalno obnavljala. Iskrsavala je pred nama uvek u novom sjaju. Kad god se strahovalo da njen zvuk zamire, naročito u Dragačevu i na Zlatiboru, da su se stari majstori umorili, dolazili su naslednici, sinovi i unuci, koji su odagnali i oduvali svaku strepnju. Neki su svirali bolje od očeva i dedova.
Samonikla, truba je samu sebe promovisala. Retko je koja muzika u proteklim decenijama izazvala toliko radosti u narodu koliko muzika dragačevskih trubača. Spontana i iskrena, svirana iz srca i sa strašću, ali pre svega kao prepoznatljivi iskonski zvuk ovog podneblja, truba je lako osvojila i druge prostore. Taj njen spontani zvuk, koji ide od tananog šaputanja do krika, ne odjekuje samo u dragačevskim brdima, nego ga u poslednje vreme čujemo u Briselu, Kanu, Parizu, Solunu... Danas, u tim zvucima čak i Balkan prepoznaje samog sebe, a zvuk trube ponikao iz duše ovog naroda drugi razumeju i kad nas ne razumeju.

ZLATNA TRUBA

Dug bi bio spisak onih mladića koji danas u Srbiji majstorski muziciraju na ovom instrumentu. Promenilo se dosta toga. Sabor u Guči, naravno, uvek je bio slika vremena. Brzo je nestala čednost i jednostavnost. Truba se ponegde prilagođavala, ponegde izmicala, ali je održavala i odbranila Sabor čak i od onih koji su imali obavezu da Sabor čuvaju.
Na nagovor Branka V. Radičevića, u popularisanje srpske trube uključiće se i naš najtiražniji list "Večernje novosti", koji će godinama dodeljivati "Zlatnu trubu" najpopularnijem trubaču na Saboru.



(NASTAVLJA SE)