Najsrčanija u kraljevini

Piše: Miodrag Janković
JOVANKA će se uputiti u Vokuler, najbliži utvrđeni gradić, kojim upravlja kapetan Rober od Bodrikura, veran francuskoj kruni. Poveriće mu šta joj naređuju njeni glasovi. Ona mu govori o kralju nebeskome, zvala ga je "Messire" (milostivi gospodin), koji od nje zahteva da "miropomaže", kruniše nesrećnog Šarla VII u Remsu. Pre toga joj valja osloboditi Orlean od Engleza. Polovinom maja 1428. godine, Orlean još nije bio pod opsadom. Englezi su započeli napad tek u oktobru. Bodrikur to zna. Kapetan je ubeđen da ima posla sa luckastom osobom. Na pitanje, ko je taj njen "milostivi gospodin", ona uzvraća: vlasnik Kraljevine. Bodrikur joj savetuje da se vrati u svoje selo. Posle više pokušaja, tokom cele te godine, tek je krajem januara naredne, 1429. uspela da privoli kapetana da joj dodeli oružanu pratnju za putovanje do obala Loare. Orlean je sada stvarno bi u engleskom orkuženju. Sve vreme je bila neobično uporna, više puta je dolazila u Vokuler i neumorno ga je podučavala, govorila da kralj svih svetova, samo ustupa svoje vlasništvo, pohranjuje ga u ruke toga ili toga kralja, kada mu je volja. Sad je rešio da Šarlu poveri Francusku. Sa velikom čvrstinom i ljupkošću uveravala je nesrećnoga kapetana, kako je ona samo izvršilac te velike volje, jer sam sveti Arhangel beše je naučio kako mora razbiti opsadu Orleana i odvesti kraljevića u Rems. "Treba li da kralj bude isteran iz Kraljevine i da svi postanemo Englezi?" - odvažno je pitala Bodrikura i malodušne i zbunjene oko njega. Da bi ih manje zbunjivala, obukla se kao muškarac. Iz njenih upornih nastojanja i njenih reči, izvija se veliko sažaljenje nad plačevnom slikom Francuske. Jovanku pokreće milosrđe, jedino kadro da pronikne u srca jednorodnih.
I 23. februara 1429. godine, vitez-devica kreće put opsednutoga, poslednjeg francuskog uporišta. "Glasovi" su je hrabrili: "Pođi odvažno".
SVAGDA kada njen učitelj i staratelj, sveti Arhangel Mihailo pominje "odvažnost", dočim on Devicu upućuje na bodrost, borbenu smelost. Izgleda neobično, ali glasonoša vrhovne volje i pobednik Sataninih hordi, preporučuje muškost, rešenost svojstvenu muškarcima. I mi ćemo se uveriti da su lepota i neukaljanost grehom, u ovome slučaju večno žensko, bili srčaniji, rešeniji od bilo kojega muškarca u Kraljevini.
Sve ono što je istinito, sve ono što je pošteno, sve što je pravedno, sve što je čisto, sve što je lepo... kao izašlo iz agape svetoga ap. Pavla, u jednome telu, u jedinstvenome proleću života te devojke, krenulo se da spasava Francusku od bluda, hule, zlomisli, zluradosti, gordosti i zlopamćenja... Kakav estetski katarzis, do danas nepomućen!
Susret Šarla VII i Device Jovanke odigrao se u Šinonu. U velikoj svečanoj dvorani dvorca, jako osvetljenoj, pred više stotina vitezova. Šarlu se bilo prohtelo da je odmah stavi na ispit i kao glumac, bio se sakrio među dvorjane. Ona je ušla, i zagledala se u prisutne, pa se, kao da je oduvek živela na dvoru, uputila pravo prema kraljeviću. Pozdravila ga otmeno i smerno i kleknula, da bi ga, shodno običaju, poljubila u noge.



PRVI PROCES

"BOG vas poživeo, ljubazni kralju" - rekla je. A on je odgovorio: "Nisam ja kralj" i pokazao na jednoga dvoranina. "Evo kralja". Na to je ona uzvratila: "U ime Božije, ljubazni kneže, vi ste kralj a ne drugi". Šarl je bio zaprepašćen odgovorom i upitao je: "A vi, ko ste vi?" Usledio je odgovor: "LJubazni kraljeviću, moje ime je Devica Jovanka. Došla sam, poslata od Boga, da bih vam pomogla, vama i Kraljevini. Po meni, poručuje vam nebeski kralj, bićete miropomazani i krunisani u gradu Remsu i postaćete namesnik nebeskog kralja, onoga, koji je vladar Francuske".
Svedoci su posle zapisali: "Bila je tako plemenita i tako iskrena, da je nadahnuće isijavalo iz nje". Šarl VII je opčinjen, narednih dana često razgovarao sa njom. Ipak, po prirodi nepoverljiv i pritvoran, istovremeno beše zadužio poverenike da sprovedu istragu i Jovanku uzmu na ispit. I započeo je njen prvi proces, u Poatjeu, u prisustvu samoga kraljevića Šarla.

(NASTAVLJA SE)