Ultimatum Englezima

Piše: Miodrag Janković

PRE nego što je, kako bi rekao naš narodni pesnik, pala pred Orlean, sa vojskom, triput je molila Engleze da odstupe dragovoljno. Niko u Francuskoj, ni pre ni posle nje, nije tako pisao.
"Isus Marija,
Kralju Engleske i vi, vojvodo od Bedforda, koji velite da upravljate francuskom Kraljevinom, vi Viljeme od Pule, grofe od Sifolka, Jovane, velmožo od Talbota i vi Tomo, vlasteline od Eskale, koji kažete da ste namesnici rečenoga vojvode od Bedforda, pokorite se nebeskome kralju; vratite Devici, koja je ovde od Boga poslana da ište kraljevsku krv, ključeve od svih krasnih gradova koje ste bili zauzeli i oskrnavili u Francuskoj.
Ona je potpuno spremna da sa vama sklopi mir ako je poslušate i ostavite Francusku na miru i platite šta joj dugujete. A vas što se tiče, strelci, ratni saputnici, blagorodni i prostaci, vi koji ste pred gradom Orleanom, čistite se u vašu zemlju, od Boga vam bilo; i ako ovako ne postupite, očekujte novosti od Device koja će zamalo doći, da vidi, a onda teško vama. Kralju Engleske, ako li isto ne učiniš, ja sam ratni zapovednik i bilo na kojem mestu u Francuskoj budem li dostigla vaše ljude, ja ću ih naterati da odu, milom ili silom i ako ne budu hteli da slušaju, svi će ostati bez glave.
Ja sam poslana od Boga, Nebeskoga Kralja, da bih vas izbacila iz vascele Francuske.
Kako li su se osećali Englezi čitajući ove redove? Izrugavahu se, smatrahu da je posredi neka varka. Međutim, i do njih su doprli glasovi da je ova devojka iz Lorene neko čudo od Boga poslano. Od samoga početka, ona ih očarava.
KADA je sa vojskom stigla pred Orlean, opet je Englezima poslala pismo, slično prvome, Englezi su besni. Zarobljavaju glasnika, obećavaju da će ga spasti na lomači, prvi put lomačom prete i samoj Jovanki. Ona je uporna. Izađe na most i približi se da bi je Englezi mogli čuti, poziva ih da se predaju i tako sačuvaju svoje živote. Iz protivničkog tabora, kao odgovor, na nju i na Francuze, sručiše se psovke. Ona se zaplače i bezazleno, u suzama, rečima brani svoju i čast svojih sunarodnika.
Napad je izveden prema planu, kojeg su joj preporučili glasovi. Neviđeni napad: pet stotina vojnika, pred kojima jaše Devica s barjakom, a ispred svih, sveštenici poju crkvene pesme. Englezima je to oduzelo svaku volju da se brane. Ućutali su se bili i prema pisanju jednoga njihovog povesničara, "neka nadljudska sila ih beše zgrčila". Znali su da su pobeđeni, osećali su da se nad njima behu nadvila nevidiva krila nekakve grozne osvete Božje.
Bitka za Orlean trajala je pet dana, neki kažu sedam. U zoru, poslednjega, odlučnoga dana, Jovanka uzjahuje i kaže: "Ko me voli, za mnom". U toku napada, strela iz engleskoga samostrela pogađa je iznad leve dojke. Dok je iznose sa bojišta, ona plače, a onda se smeši i kaže: "Upravo sam dobila utehu."

NOVI JURIŠ
PRE nego što su joj na ranu privili slaninu i maslinovo ulje, beše izgubila dosta krvi. Svojom je rukom izvukla strelu. Odmah se ispovedila svome duhovniku i vest se pronela kroz vojsku da je ranjena. Francuzi su obeshrabreni, Englezi likuju. I baš kada su njeni kapetani odlučili da narede povlačenje, ona se odlučno usprotivila. Zatražila je da odmah učine novi juriš, rekavši da Englezi više neće biti u stanju da se odbrane od novog naleta. Zatražila je svoga konja i pojurila. Opet, Englezi ne mogu da veruju svojim očima: da ona, ranjena, sada predvodi juriš! Vojnike je kočio pogled na tu pojavu "u obličju žene", sa barjakom. Kao što je predvidela, više nisu pružali otpor, behu zapali u bezvoljnost, čamotinju.
(NASTAVLjA SE)