Pobednički u Orlean

Piše: Miodrag Janković
NJEN slavno-pobednički ulazak u Orlean naslikao je Fragonar, Šerer i još mnogi drugi. Kad gledam Šererovu sliku, čujem zvona koja objavljuju molitve zahvalnice i radosni žamor, dok je mnogi dočekuju na kolenima, sa suzama radosnicama. Lice Device Orleanske prenosno izražava radost, čak pomalo odsutnu. Ne samo sa slike, već i iz zapisnika potonjih njenih dželata, saznaćemo da je u tim, za Francusku najvažnijim danima, njeni glasovi nisu napuštali. Neko je čak negde napisao, da su bitku za Orlean dobili glasovi. Međutim, u narodu je vest odjeknula i jednom zauvek, proneo se glas da je Jovanka zaista od Boga poslata.

Vojvoda od Bedforda je kasnije pisao da je njegov neuspeh u velikoj meri delo sujeverja u vojsci i ludačkog straha koji su Englezi imali od jedne "učenice nečastivoga i svetlosti đavolje", zvane Devica. Duka je ljut, i kao svi poraženi, želi sebe da uveri da je đavo umešao svoje prste u ovaj nesvakidašnji preokret snaga. Ne želi da zna, izmožen kajanjima i usamljen u Vensenu, da đavo nikada nije bio, niti će biti otac rodoljuba, već je bio i ostao samo laž i otac laži. Jer, sa svih strana, poneseni do tada njima nepoznatim osećanjem, Francuzi hrle u Orlean, svi sa jednom željom, da stanu pod zastavu Jovanke Orleanke. Vera u Boga i čudesa promisli Božje, probuđahu odvažnost kod već pokorenog naroda, koji je sebe bio zaboravio i već sebe zamišlja kao nekakve Engleze drugoga reda. Iz milosrdne ljubavi Jovanke Orleanke za Francusku, iznihalo se rodoljublje, toliko snažno da je spaslo naciju.

Nacionalno osećanje kod Francuza nije delo francuskog jakobinskog prevrata, kako mnogi danas misle i tvrde, nastalog iz jednog sumanutog milenarističkog zanosa, već je sasvim sigurno, francusko samobitije, samosaznanje, bilo iznova usmereno ka Gospodu Hristu, podvigom devojke viteza i njenoga "pođi smelo", "budi bez straha". Čuda se događaju onda kada se zbude poboljšanje narodne duše, tj. kad se poveća količina dobrote i milosrđa u jednome narodu. Temelji francuske samosvojnosti ostali su nepromenjeni čitavih deset vekova. Smatra se da je Prvi svetski rat zadato gotovo smrtni udarac tome glavnome osloncu francuskog genija, koji je sve od Klovisovog krštenja, pa do pogibelji kod Verdena, imao sve osobine nacije sa keltskim korenima, dakle, loze kalemljene latinskom i germanskom kulturom. Tek u drugoj polovini 20. veka, i to posle odlaska generala De Gola sa scene, Francuska je poklekla pred navalom te "novostare religije", za koju Aleksis de Tokvil kaže da je "nesavršena religija, istina, bez Boga, bez obreda i bez drugoga života, ali koja je, poput islamizma, svojim vojnicima, žrecima i mučenicima poplavila vascelu zemlju. Religija prava čoveka pretvorila je građanina u nekakvu apstraktnu bitnost, odsečenu od svojih korenova, od krštenja Klovisovog i svetoga podviga Jovanke Orleanke. I sve više se trudi da mu preseče vezu sa jedinstvenim i nedeljivim francuskim jezikom, namećući mu siromašnu mešavinu jezika prostaka, neukih i neprilagođenih useljenika, ali svoje samoproglašene, mondijalizmu okrenute bezbožne elite.

NOVI PODVIG
BITKA kod Patea još je jedna veliki podvig Jovanke Orleanke. Između Bogrensija i Menga, na trideset kilometara severozapadno od Orleana, u ravnici, 18. juna 1429. godine, engleska vojska je još jednom do nogu potučena, u otvorenoj borbi. Falstaf, Skal i Talbo, Bedfordove vojskovođe, behu ostavili na bojnom polju dve hiljade mrtvih. Talbo je zarobljen sa još dve stotine Engleza. Pred bitku, Jovanka je hrabrila svoje Francuze: "Udrite odvažno po njima!" I zahtevala je da se neprijatelju ne dozvoli da utvrdi svoj položaj. Ispred pešadije postavila je odred najbržih konjanika, koji su imali zadatak da neprestano drže vezu sa protivnikom zadevajći čarke. Za njima se kretao najveći deo konjanika, spreman da uđe u bitku bilo kada. Glavnina vojske bila je iza ovih snaga, grupisana i u stalnom usiljenom maršu. Taktika komandovanja bitkom njeno je delo i upravo zbog njenih novotarija Francuzi su izašli kao pobednici.
(NASTAVLJA SE)