Šarl dobija krunu

Piše: Miodrag Janković
OVA dobijena bitka je zapravo velika prekretnica, nigde se više Englezi ne osećaju sigurnima, njihov ugled je na nuli. Bez te devojke u oklopu viteza, ništa ne bi bilo moguće, a premoć Engleza, stečena u bitkama kod Kresija, Poatjea i Azenkura, prosto se istopila. Francuskoj je trebalo sto godina da se povrati u ravnotežu.

U decembru 1870. godine, ravnica kod Patea je pozornica još jedne velike bitke. Ovoga puta Prusi i Bavari, bivaju najpre izmučeni kod Orleana u septembru, a kod Patea im odlučujući udarac zadaje peta armija, zvana "od Šanzija". Francuzi imaju veliki broj mrtvih i ranjenih, ali za utehu, behu konačno zaustavili neprijatelja u napredovanju. U borbama učestvuje i Legija stranaca. U njoj se bori jedan potporučnik, iz promocije "Puebla", 1862-1864, sa Vojne akademije Sen-Sir. Biva ranjen i odlikovan ratnim krstom za hrabrost. Nimalo slučajno, unuk velikoga Karađorđa, budući kralj Srbije Petar Prvi, prolio je svoju vitešku srpsku krv na tome bojnom polju, koje je ušlo u legendu o slobodi. Mistično se povezala, pobratimila, naša "sloboda zlatna" i francuska "liberte", usred te velike žitnice, koju zovu La Bos, dodirunula su se dva velika imena, jedne svetice i Bogom nam datoga Srbina, kojeg i danas nazivamo Vožd. Jedini je on, zauvek zauslužio da ostane "verhovni Vožd Serbov". Sreli su se pobedno, njeno "kreni smelo" i Voždovo "kojekude", srpska i francuska ljubav za otačastvo, i ovekovečili se srećnom ranom budućega Petra Mrkonjića.

NA velikoj Engrovoj slici "Krunisanje Šarla Sedmog u katedralnoj crkvi u Remsu", malo po strani, u oklopu, pod oružjem, držeći desnom rukom svoju bojnu zastavu, stoji na molitvi Jovanka Orleanka. Kada je arhiepiskop Remsa, uljem iz svete ampule, napokon miropomazao kralja, ona je kleknula preda nj, lijući suze od radosti: "LJubazni kralju, sad je učinjeno po volji Božijoj. Zahtevao je od mene da razbijem opsadu Orleana i dovedem vas u ovaj grad Rems, kako bi primili vaše sveto pomazanje, potvrđujući da ste vi istiniti kralj i onaj kome Kraljevstvo Francuske treba da pripadne".

Posle krunisanja, pred katedralom oprašta se sa ocem, pred njegov povratak u Domremi, i kaže mu: "Izvršena je Božija volja". I žalosno plače. Kao da želi da poruči: obavila sam svoj zadatak, Bogu prepuštam sve drugo.

Već prvih dana nakon krunisanja, talas sreće beše preplavio Francusku. Mnogi gradovi šalju svoje izaslanike da kralju predaju ključeve, znak da su slobodno izabrali pokornost francuskom monarhu, koji se izborio za nezavisnost. Jovana, zatim, zahteva od kralja da se krene na Pariz. Šarl Sedmi raspolaže sa 1.2000 vojnika, Pariz je dobro utvrđen, ali ga brani svega 2.000 vojnika, Englezi i Burgonjci vojvode Filipa Dobroga. Za sto dana, Šarl je preokrenuo stanje u svoju korist. Međutim, nije promenio svoju narav. Osim toga, brine ga saznanje da sve duguje Devici. Nešto manje od mesec dana posle svečanosti u Remsu, Šarl je u Kompijenju zaključio primirje sa svojim protivnicima. Istoga dana, Jovanka je sa vojskom stigla pred Pariz. Šarl je, to se brzo videlo, opet bio žrtva svoje neodlučnosti, zavisti i cinizma svojih dvaju savetnika, od kojih je jedan La Tremoaj, a drugi, kobni Renjo de Šartr. Kao dvorani, oni su zaključili da im je uticaj ugrožen Devicom.

PRIMIRJA
POVRH svega, taj Renjo želi, reklo bi se, da ostane zapamćen kao francuski Juda Iskariotski. I sve čine da je osujete, zaustave njen polet. U Kompijenju je kralj, na njihovo navaljivanje, potpisao primirje, čime je izgubio čudom stečenu premoć. Do decembra nije zauzeo Pariz, beše opet zaratio, pa opet potpisao primirje. Šarl se pokazao pravim majstorom uzaludnih i besmislenih poteza. Kralj donosi odluke na osnovu mišljenja poslednjega sa kojim razgovara. Mada mu ona to nije tražila, 10. decembra, dodeljuje Jovanki nasledno plemićko zvanje: "Radi proslavljanja visoke i božanske mudrosti, te obilja izvanrednih milosti kojima nas je blagoizvoleo obasuti poslanstvom naše drage i većma voljene Device Žan d’Ark iz i od Domremija"...
(NASTAVLJA SE)