Smrtna presuda

Piše: Miodrag Janković
KOŠON je 28. maja, kao besan ušao u zatvor i rekao: "Evo nam jeretika i nevernika u povratku". Činjenica da su je zatekli u muškom odelu, njima je dovoljan razlog da se poništi zamena smrtne presude za doživotni zatvor.
"Ako sam nešto porekla", reče mu Devica, "onda je to iz straha od ognja. Ništa nisam imala nameru da poreknem, osim onoga što bi se Bogu dopalo".
Zapisničar beleži na margini: Responsio mortifiera.
Košon je presrećan. Sa svitom napušta zatvor, dok neki njegovi pomoćnici likuju. Na izlazu, sreće grofa Varvika u skupini Engleza, i kaže im: "Adio, adio, krkajte i pijte: gotovo je".
Lažni sudski proces je okončan. Košonove sudije i pomoćnici prethodnog dana su doneli odluku: smrt na lomači. Nema pouzdanih dokumenata, koji bi nam rastumačili zašto su ovi surovi ljudi, ipak, iskazali izvesnu milost prema osuđenoj. To jest, dopustili su joj da se ispovedi, a potom i pričesti. Pater Martin l’Adventi beše poslat u tamnicu da bi je ispovedio i pripremio za smrt.
U osvit, određeni sveštenik je ušao u ćeliju i saopštio Jovanki da će toga dana umreti. NJena prva reakcija je bila da se zaplače nad sopstvenom nesrećom i odmah izgovori možda svoje najlepše reči:
"Avaj, pretvoriti u pepeo moje telo, čisto i ničim neukaljano"!
NA pragu leta (jezive li simbolike!), Francuska se spremala da užasnom smrću umori svoju izbaviteljku - njenih nepunih devetnaest proleća, spremala se da pretvori u prah.
Devica se bila nagledala podlaštva svojih savremenika, znala je da ih sažaljeva zbog toga, ali nije mogla, namah, da razume sve šta joj se dogodilo i šta će je zadesiti toga dana, njen um nije mogao da pojmi, da je sve, baš sve "Bogu milo". Zato kaže:
"Ah! Prizivam te, Bože, veliki sudijo, vidiš li surovosti i nepravdu koje mi se čine?"
Posle prvoga užasa, zapitanost. Koliko je puta ponovila, koliko je samo bila ubeđena, da je njena pustolovina samo i jedino "volja Božja"? Ne postoji ni najmanje slično Božje davanje o kojem svedoči toliko izjava svedoka, neuobičajeno mnogo svedoka, više od tri stotine, nema čuda koje je bio toliko puta podvrgnuto "naučnom ispitivanju", hoću da kažem, ništa nije u tolikoj meri verodostojnije, stvarnije, od neponovljivoga podviga Jovanke Orleanke. Ne samo ona, već je i velika većina njenih savremenika ubeđena da je njeno delovanje vođeno "odozgo", da sam Višnji nju bejaše izabrao zarad spasenja ojađene Francuske. I pre svih drugih, ona se pita, obraćajući se tome milostivome Gospodaru: "Vidiš li surovosti i nepravdu koje mi se čine? Prokletog li pitanja! Nema prokletijega, težega, nesnosnijega, ali i smislenijega pitanja, kojega čovek može postaviti, Bogu, a kada ga ne bi bilo, onda tome nečemu, u sebi. Tome, nečemu, koje nije od stvari koja se može sagoreti i koje, makar i da nema Velikog Sudije, ima sve osobine božanstva, božanstvenosti, dakle, netruležnosti i veće je po prostoru koji zauzima nego cela vaseljena.

POKUŠAJ SILOVANJA
OBEĆAVA joj je da će je utamničiti u crkvenome zatvoru, da je neće ostaviti Englezima. U zatvoru, beše im uspelo da je obavežu da više neće nositi muško odelo. Jovanka pristaje, samo da se stvar što pre završi. Tri engleska plemića, po noći se uvlače u zatvor i pokušavaju da je obeščaste. Ne uspeva im, i onda je isprebijaju. Tamničari se prave kao da se ništa nije desilo. Sutradan, odneli su joj haljine. Oko podneva, nemajući šta drugo, obukla je svoje muške tralje.

(NASTAVLJA SE)