Bog će suditi

Piše: Miodrag Janković
IZNAD Ruana, toga 30. maja 1431. godine, dok je svitalo, ćutahu nebesa. Sveštenik Martin je dozva iz bola i ona dođe sebi. Pozvao ju je da se ispovedi. Budući da se veoma svikla na česte ispovesti, radosno je poslušala. Zatim, po naročitome odobrenju Košona, beše joj data pričest. Košon je do kraja želeo da sačuva kakvu- -takvu odstupnicu. Dao je pričest osuđenici, koju će malo kasnije proglasiti za jeretika, za šta sve ne, i javno izopštiti iz Crkve. Poželeo je da vidi posledicu svoje “milosti” i ušao je u ćeliju odmah posle čina svete tajne. Ugledavši ga, Jovanka mu kaže:
“Episkope, ja zbog vas mrem, ali pozivam Boga da vam sudi”.
U Košonovoj sviti beše primetila pomoćnoga sudiju Pjera Morisa, kod kojega je bila osetila izvesnu naklonost:
“Ah, učitelju Petre, gde ću danas biti?”
On je upita: “Zar nemate dobru nadu u Boga?!”
“Da, s Božjom pomoću”, izusti Jovanka, “krepko se nadam, u Raj da ću otići”.
Kad je odzvonilo devet časova, izvedoše je i postaviše u tarnice. Pored nje nađoše se pater Martin, sveučilišni sluga Žan Masiu i drugi pater Izambar. U pratnji beše osam stotina engleskih vojnika, naoružanih sekirama, kopljima i mačevima.
Dok su je vozili prema stratištu, usrdno i naglas ona se moljaše Bogu, preporučujući mu svoju dušu i prizivaše svetitelje, kako kažu letopisci, “sa tolikom pobožnošću, da nijedan Francuz ne mogaše zaustaviti suze”. Kada stigoše na odredište, ugledavši pripremljenu lomaču, rekla je:
“Ah, Ruane, Ruane, ovde li je kuća moja, gde mi valja mreti!”
Na trgu zvanome Stara tržnica behu podignute dve tribine, na prvoj za francuske inkvizitore i civilne sudije, na drugoj za Engleze, njihovoga kardinala Vinčestera i njihove sveštenike. Nasred trga, izdignuto, na osnovi od gipsanih cigli, naslagane su cepanice, sitna drva, sa stubom za koji se privezuje osuđenik. Mnogo je naroda unaokolo.
JOVANKA ima crvenu haljinu. Na glavi - kapu srama. Na njoj behu ispisani razlozi osude.
“Krivokletnik, recidivista, apostat, idolopoklonik”. Sa obe strane napisa, dva crteža repatih nepomenika.
Dovode je pred inkvizitore. Nikola Midi, sorbonaš, doktor teologije, izgovara svoju propoved, u kojoj, zbog recedive, ponovnoga prestupa, svaljuje krivicu na Jovanku i zaključuje:
“Jovanko, pođi u miru. Crkva više ne može da vas brani. Predaje vas u ruke mirjana”.
Jovanka Orleanka pade na kolena i započe svoju molitvu Bogu. Obratila se svima svetima i svojim svetim zaštitnicima, usrdno im preporučujući svoju dušu. Od svih prisutnih zatražila je da joj oproste, ukoliko ih je bila uvredila. Reči, dugotrajne, glasno izgovarane njene molitve, preletele su vekove, i čak, i danas, pokoja, kao vapaj, kao šapat starih zidova, usliši po kojega poklonika stradanja svete Device, koji se više iz dubokoga uvažavanja, nego li znatiželje, odluči da svojim smrtnim koracima premeri Staro trgovište u Ruanu.
“Prosto vam zlo koje mi činite” - izgovara devojka, bez lica i groba, jednim glasom “pobede koji ima obličje samilosti”, kao je napisao Andre Malro.

KRST

EPISKOP Košon je pročitao presudu, obznanivši ponovni prestup i prepuštajući je pravdi mirjanskoj. Nije poznato da li mu je opet dobacila: “Episkope, zbog vas umirem”. Zna se da je zatražila krst. Letopis kazuje kako je neki Englez, od dva štapa, sklepao nekakav krst i pružio joj. Možda je to bio Francuz, koji se do tog časa pravio Englez? Pater Martin l’Adveni beše doneo jedan krst iz crkve.
(NASTAVLjA SE)