Srce nije sagorelo

Piše: Miodrag Janković ENGLEZIMA se žurilo. Iz gomile požurivahu dželata. Zna mu se ime: Francuz Žofroa Teraž. Englezi dovikivahu sveštenicima: "Hoćete li da ovde zanoćimo?!"

I ne sačekaše da svetovani sudija izgovori presudu. Dva narednika je zgrabiše i povedoše prema stratištu. Tu, na jednoj tabli beše napisano: "Jovana, koja se bila nazvala Devica, pogubna lažljivica, zloupotrebljavačica naroda, gatara, praznovernica, hulitelj Boga, izopačitelj vere u Isusa Hrista, samohvalna, idolopoklonik, surova, raspuštena, prizivačica đavola, šizmatik i krivokletnik".

Jovanka se popela na lomaču. Dželat ju je odmah lancima privezao za direk. Zatim je sišao i potpalio. Videvši plamenove kako se izvijaju prema njoj, Jovančica je uzviknula:

"Isuse!"

Pater Martin je bio pored nje, "pripremajući je za smrt", kažu zapisi očevidaca, kada mu je, budući prisebnija, rekla: "Idite dole i držite krst visoko uzdignut, kako bi ga mogla do smrti videti. I naglas govorite, kako bi vas mogla čuti".

Dželat Žofroa Teraž se beše zbunio, nikako mu nije uspevalo da razbukti lomaču. Posle nekoliko uzastopnih pokušaja, dim je pokuljao i plameni jezici zaigraše.

Na Starome trgovištu tišina. Čuje se lepet lomače i njen glas, kojim priziva Gospoda.

I naposletku, vrlo jako:

"Isuse!"

KAO da slava toga imena pobeđuje sva čula: "Ja sam put, istina i život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene". Od svega ljudskoga veća lepota, jača je od bola. Kroz čoveka došla, smrt postoji, ali i smrt smrti. Kroz pashalnu tajnu ipostasne Reči. Ne samo da je svojim životom i delima zavet Francuske, već je i u smrt krenula kao u boj, odvažno; kao što je zaustavili Engleze, tako je, u plamenu, zaustavivši sva kretanja, ušla u večnost, božansku nadvremenost. Jer, dok "prolazi obličje ovoga svijeta" (1. Kor. 7, 31), izobilna slava obasjava Devicu Orleansku, Jovanku, koja nam sa lomače dovikuje ljubav, samo ime Božije.

Uverivši se da je ispustila dušu, Englezi narediše dželatu da makne vatru. Hteli su da narod vidi njeno mrtvo telo. I narod je gledao beživotno telo. Kada su se nagledali, Englezi narediše da se sasvim sagori ostatak. I Žofroa je opet potpalio.

U jednome, letopisi se slažu. Srce Jovane Orleanke, nije se dalo sagoreti. Unutarnji oltar, duhovno središte čoveka je neuništivo! U srcu živome tajanstveno se zbiva sajedinjenje sa Hristom. Žofroa je upotrebio sve svoje umeće, posipao ga je uljem, sumpornim praškom, podmetao drveni ugalj... Videvši čemu sve to vodi, kardinal Vinčester je zapovedio da se svi ostaci i pepeo, odmah imaju pokupiti i baciti u Senu. U predvečerje, dok je sunce tonulo u nedaleki okean, kardinalovo naređenje beše izvršeno.

U doba, kada je Francuskom upravljao general De Gol, francuska vlada je javno i svečano obeležavala 30. maj. Danas to nije slučaj. Davne, 1964. godine, Andre Malro je, na taj dan, u Orleanu, u ime francuske vlade, izgovorio svoje čuveno posmrtno slovo Jovanki Orleanki.

I onda, rođena je legenda.

OLTAR OTADžBINE

NA nebu, iznad lomače u Ruanu, toga 30. maja 1431. godine, ostalo je zapečaćeno jedno ime. Više nego li krik, ili bol, to ime je iznad vere i iznad nade. Ta poslednja reč Device Orleanske, odzvanja, gromovito, vo vjeki vekov. Jovana poziva evropskoga čoveka na odustajanje od samoljubivoga sebe, zove ga da priđe novome bitiju.

Svojom epopejom, seljančica iz Lorene, tako savršeno održava vrlinu nad vrlinama, onu agape svetoa ap. Pavla. Kao da je stvorena u njegovome genijalnome umu, Jovanka je strpiva, dobra, nezlobiva, bez taštine, u njenoj žrtvi, sebeprinošenju na oltar otadžbine, očitava se duh pravde i istine.


(KRAJ)