Borba protiv komunizma

DO potpisivanja ključnih sporazuma sa Italijanima u Crnoj Gori došlo je tek posle višemesečnih pregovora i saradnje na lokalnom nivou, otkriva u prvom tomu svoje trilogije “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta” Miloslav Samardžić.
Pukovnik Bajo Stanišić, komandant “Narodnooslobodilačke vojske Crne Gore i Hercegovine”, početkom 1942. nalazio se, sa svojim štabom, u selu Kujavi kod Danilovgrada. Četničko-italijanski odnosi i dalje su bili u senci Trinaestojulskog ustanka. U ovo doba, zarobljeni ustanici još su se nalazili u italijanskim logorima, piše Samardžić:
- Želeći da stvar krene sa mrtve tačke, komandant italijanskih operacionih trupa u Crnoj Gori, general Luiđi Mentasti, 26. februara upućuje jednu delegaciju u Stanišićev štab. Delegaciju su činili članovi Crnogorskog nacionalnog odbora, koji je okupljao 36 viđenijih građana, na čelu sa Reljom Piletićem, bivšim ministrom Savom Vuletićem, predsednikom Vrhovnog suda Stevom Gregovićem, kao i velesudijama Vukašinovićem, Plamencom i Jovanovićem. U ovom reprezentativnom odboru nalazili su se i bivši narodni poslanici, sudije, advokati, oficiri, direktori državnih ustanova i gimnazija, sveštenici, profesori, trgovci, itd.
Generalu Mentastiju delegacija je prenela Stanišićevu rešenost da se bori protiv komunizma “do njihovog konačnog istrebljenja ili našeg uništenja”. Da bi ova borba bila uspešnija, Stanišić je tražio saradnju sa Italijanima, naročito pomoć u oružju, municiji i ratnoj opremi. Posebno, Stanišić je tražio da se “nacionalno i politički ispravni ljudi” puste iz logora.
U SVOJSTVU komandanta Odreda crnogorskih nacionalista iz Podgorice i doline Zete, pukovnik Stanišić 6. marta potpisuje sporazum s Glavnom komandom italijanskih trupa u Crnoj Gori:
“Komanda italijanskih trupa u Crnoj Gori, po ovlašćenju Njegove ekselencije guvernera, primivši k znanju izjavu i odluku Glavnog odbora crnogorskih nacionalista iz Podgorice i doline Zete, za beskompromisnu borbu protiv komunizma i komunista u Crnoj Gori, sa svoje strane obavezuje se:
1. Da povede beskompromisnu borbu u saradnji sa crnogorskim nacionalistima protiv komunizma. Da vođa crnogorskih nacionalista iz Podgorice i doline Zete, lično ili preko delegiranih osoba, bude u stalnom kontaktu sa Glavnom komandom italijanskih trupa u Crnoj Gori, u cilju izvođenja zajedničke akcije;
2. Da da pomoć u oružju, municiji, namirnicama, obući i odeći, sve u količinama koje će biti sporazumno utvrđene;
3. Da svojim trupama i sredstvima učestvuje u akciji sa nacionalističkim odredima iz Podgorice i doline Zete, a po sporazumu sa komandantom crnogorskih nacionalističkih odreda;
4. Italijanske trupe održavaće red i poredak u varošima, a po selima ovaj zadatak ostavlja se crnogorskim nacionalistima. Što se tiče sigurnosti komunikacionih arterija, sporazumno će podeliti zadatke.
Uz uzajamno poštovanje, poverenje i lojalnost striktno ćemo se pridržavati primljenih obaveza.”
Potpisana je još jedna varijanta sporazuma, sa obavezama Odbora crnogorskih nacionalista. Prva i četvrta tačka u obema varijantama su iste, ukazuje Samardžić napominjući da se Stanišić još obavezao da će “iz pokreta isključiti svaku politiku”, kao i da, “bez obzira na konačni ishod rata, neće upotrebiti nikad oružje protiv italijanskih trupa”.
Neposredno posle ovoga, u prvi plan izbija general Blažo Đukanović, čija je uloga, donekle, uporediva sa ulogom generala Milana Nedića. Đukanović objedinjuje lokalne antikomunističke organizacije u Crnogorski nacionalni pokret i u svojstvu njegovog predsednika 24. jula potpisuje sporazum sa generalom Pircijom Birolijem. Đukanovićev Pokret delegira sedamnaestočlani Odbor, koji će “kao jedini predstavnik naroda Crne Gore biti jedini kompetentan i ovlašćen da sarađuje sa italijanskim vlastima”.
Prema sporazumu Biroli-Đukanović osnovana su tri leteća odreda sa po 1.500 ljudi, pod komandom kapetana Pavla Đurišića, pukovnika Baja Stanišića i generala Krsta Popovića. Odredi su pokrivali celu teritoriju Crne Gore. Sporazum je predviđao i formiranje pomoćnih jedinica “narodne seljačke milicije”, kao i “odreda nacionalne policije”. I general Đukanović se, kao i njegovi prethodnici, ograničio na kratkoročne ciljeve, o čemu govori 11. tačka sporazuma:
Pokret nacionalista Crne Gore, a za njega Odbor nacionalista Crne Gore, isključuje kategorički da ima ciljeva ili tendencija političkih, težeći samo da svojim delom pripomogne razaranju i uništenju komunizma i da očuva svojim radom red, mir i blagostanje Crne Gore i to u potpunoj slozi sa italijanskim vlastima.
Dakle, sporazumi sa Italijanima nisu potpisivani u ime Ravnogorskog pokreta, zaključuje Samardžić, već se deo četnika legalizovao, na isti način kao i u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Tako je sporazumom Biroli- -Đukanović legalizovan i deo crnogorskih “ravnogoraca”, pod komandom Đurišića i Stanišića (Popović nije pripadao Ravnogorskom pokretu). Okupator, pri tom, nije znao da su oni pod Dražinom komandom.
Draža je pismom od 18. aprila 1942. savetovao Đurišiću da “izbegava Talijane”, ali da ih “posredno iskoristi ako se što može izvući iz njih”. Kada mu je 5. juna poslao 80 zlatnika i nove instrukcije, Đurišić mu je odgovorio:
“Gospodine ministre,
Sretan sam što sam opet preko predstavnika Vašeg štaba primio Vaše pozdrave i naređenja, i koristim ovu priliku da Vam istaknem da ću i dalje nepokolebljivo uz Vas svim silama svojim i naroda koga vodim boriti se za ostvarenje naših svetih ciljeva i ideala.”

ŠIRENjE GLASINA

KAKO su se Đurišić i Stanišić sve više povezivali sa Italijanima, to su okupacione obaveštajne službe pokušavale da saznaju da li oni rade za Ravnu goru. Dražu su naročito zabrinule akcije nemačkih obaveštajaca. Ako bi Italijani nešto posumnjali, to još ne bi bilo tako opasno. Međutim, sa pouzdanim informacijama, Nemci bi lako naterali Italijane da uhapse ove četničke komandante. Zato je Draža, saznavši šta zanima nemačke agente u dolini Lima, naredio svojim kontraobaveštajcima da šire sledeće glasine:
- O Stanišiću i Pavlu Đurišiću dajte podatke da su slabi u narodu jer se njihov ceo rad sveo samo na borbu protiv komunizma uz pomoć Talijana. Ne pripadaju nikome niti hoće da imaju veze zbog ambicija kao druga frakcija separatista u Crnoj Gori. Ipak, veze sa Talijanima nisu mnogo srdačne jer ne veruju jedan drugom.
(NASTAVLjA SE)