Skrivanje Dražinog štaba

Priprema: Veljko Lalić
POČETKOM juna 1942. godine Draža se sklanja na Sinjajevinu, iznad Kolašina, gde se Đurišić starao o njegovoj bezbednosti. Major Ostojić 6. juna naređuje Đurišiću da ”izbegne dolazak Italijana na Sinjajevinu, što je vrlo važno za naš budući rad”. Đurišić je trebalo da ubedi Italijane da njegove jedinice, a ne njihove, ”stalno posednu Šavnik i Žabljak”, piše kako su crnogorski četnici čuvali Dražu Miloslav Samardžić u svojoj novoj knjizi “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta”.
”Vrlo je važno da izdejstvujete od Italijana i dobijanje Nove Varoši i Prijepolja, a ako možete i Sjenice i Brodareva, jer je to od velikog začaja za dobijanje pomoći iz Srbije”, pisalo je u Ostojićevoj naredbi. O složenosti legalizacije govori sledeće Ostojićevo naređenje: ”Upotrebite za ovo sve snage da uspete, ali lično ne odlazite kod Italijana, već samo pišite i radite preko posrednika”.
Dakle, major Ostojić je, u ime Vrhovne komande, tražio od Đurišića da nekim trikom preuzme od Italijana čak šest varoši, a da se pri tom kod njih uopšte ne pojavi, kako se ne bi kompromitovao kao ravnogorski komandant, ukazuje Samardžić, pa kaže:
“To je, naravno, bilo nemoguće. Đurišić je ispunio postavljene zadatke - držao je pod kontrolom dolinu Lima, a vrhovna komanda je na Sinjajevini radila neometeno - ali po cenu čestih odlazaka kod Italijana, a zatim i potpune legalizacije.
Koliko je čvrsto držao situaciju pod kontrolom, vidi se iz njegovog pisma majoru Ostojiću od 15. jula. Toga dana do Đurišića je dotrčao kapetan Nikola Bojović, sa vestima da ”Italijani u raznim pravcima nadiru od Bukovice ka Žabljaku”. Đurišić smireno piše Ostojiću kako će morati da se vrati u Žabljak da se nađe sa Italijanima, uz napomenu: ”Ostanite gde ste i ne brinite, tu se ne može ništa dogoditi”.
ĐURIŠIĆ je još maja meseca dobio značajne količine oružja i municije od Italijana, ali major Petar Baćović, naslednik majora Boška Todorovića, nije bio zadovoljan načinom na koji je to izvedeno. ”O uslovima pod kojima je kapetan Đurišić dobio sve ovo od italijanskih vojnih vlasti, ne mogu ništa pozitivno reći”, pisao je on Draži, tražeći da se u Crnu Goru pošalje major Zaharije Ostojić iz vrhovne komande ”da se ispita situacija”. Draža je, ipak, od Đurišićevih veza sa Italijanima imao neizmerne koristi. U to doba, Nemci su mu bili za petama (operacija ”Forstat” na Goliji), a jake okupatorske snage ometale su veze između Srbije i Crne Gore, bojeći se prolećnog ustanka. Okupatora su dodatno uzbuđivali naleti engleskih aviona, sa padobranskim pošiljkama za četnike, koji ponekad nisu bili previše obazrivi. ”Oni idioti opet bacili materijal i ljude u tursko selo i sve predato Nemcima. Zbog ovoga pala sumnja na sve i dovedeno u pitanje primanje u ovom kraju”, javljali su Draži njegovi ljudi depešom od 2. maja 1942. godine.
Bivajući, istovremeno, na položaju Đukanovićevog legalnog i Dražinog ilegalnog komandanta limsko-sandžačkih četničkih odreda, Đurišić je do kraja ostao u izvanrednim odnosima sa Italijanima. Toliko im je bio važan, da zbog njega umalo nisu zaratili sa Nemcima, tvrdi Miloslav Samardžić, ukazujući na operaciju ”Švarc”, maja 1943. godine, kada su Nemci bez najave ušli u italijansku okupacionu zonu u Crnoj Gori, kako bi se obračunali sa četnicima i zarobili Dražu. Draža im je umakao, ali su zarobili Đurišića. Italijani tada opkoljavaju Nemce, tražeći, čak i pod pretnjom topovske paljbe, da oslobode Đurišića. Nemci su odveli Đurišića veoma lukavo: sakrili su ga u sanitetski auto. Nemački komandant Jugoistoka, general pukovnik Aleksander fon Ler, čekajući izvršenje smrtne presude u Beogradu 1946. godine, pisao je o ovome u ”Odgovoru na upućena mi ratnoistorijska pitanja”:
”Mihailović sa štabom je već bio nestao. Ipak je uspelo da se u varoši (Kolašinu) pronađe i zarobi Đurišić. Oko toga je izbio spor. Italijani su opkolili grupu kuća gde se nalazio nemački štab divizije sa Malom Štupom i Đurišićem, i na položaje postavili mitraljeze i jaku pešadiju, pa, kako izgleda, i brdsku artiljeriju.
Posle burnih pregovora i pošto je uspelo da se Đurišić sanitetskim autom izvuče iz okruženja i potom avionom tipa ‘štorh’ prebaci van područja italijanskih trupa, stanje se smirilo…”
TOKOM 1942. godine Italijani su osnovali posebnu formaciju pod nazivom ”Antikomunistička dobrovoljačka milicija”. Prema podacima generala Roate, do kraja te godine ovoj formaciji podeljeno je oko 1.500 pušaka i nekoliko mitraljeza. Broj njenih pripadnika, međutim, bio je znatno veći, jer su mnogi pri stupanju u ”miliciju” već imali oružje.
U knjizi ”Trst i njegova odiseja” general Đovani Espozito, u vreme okupacije komandant jedne italijanske divizije u Dalmaciji, piše da je cilj naoružavanja Srba od strane Italijana bio njihova odbrana, ne od komunista, već od Hrvata. Ali, zbog savezništva sa Nemcima Italijani su svoju antihrvatsku akciju morali da maskiraju antikomunizmom. Espozito ne govori posebno o ”Antikomunističkoj dobrovoljačkoj miliciji”, već načelno o svim srpskim formacijama kojima su Italijani pomagali.
Italija, sa svoje strane, priznajući borbenu vrednost Srba, pojačanu još očajem, dozvolila je ovima da obrazuju oružane odrede četnika, zvanično za borbu protiv komunista i Tita, ali u stvarnosti da brane policijskim akcijama srpsko stanovništvo, zaštićeno italijanskim zastavama, od nasilja Ante Pavelića. Četnici, iako zvanično zavisni od generala Mihailovića, vojnog ministra kralja Petra, imali su direktne komande vođene od vojvoda, među kojima je najvažniji, iz verskih razloga, bio jedan pop, a za organizatorske poslove vojvoda Jevđević...

MILICIJA

ZAISTA je čudno da među svim poglavarima totalitarnih država koje su bile združene sa Musolinijevom Italijom i Hitlerovom Nemačkom, jedino Pavelić, kao poglavar jedne zemlje koja je rat vodila, nije bio ni zatvaran ni pod sud stavljen radi akata protiv čovečnosti koje je počinila njegova vlada. Niko nije nikad ni tražio njegovo zatvaranje.
U delu Crne Gore ”Antikomunističku dobrovoljačku miliciju” činili su separatisti pod komandom generala Krste Popovića, čiji je cilj bio nezavisna Crna Gora pod italijanskim okriljem; taj odred milicije bio je antičetnički nastrojen. Ostali Srbi iz ove formacije, po Avakumovićevim rečima, ”osećali su se četnicima, simpatisali su Dražu Mihailovića, želeli su pobedu zapadnih saveznika nad Nemačkom i bili spremni da svoje puške okrenu protiv Italije čim se vojni položaj Italije na Balkanu pogorša”.
(NASTAVLjA SE)