Roata spasao partizane

Priprema: Veljko Lalić
ITALIJANSKA vojska više puta je bila u prilici da zada odlučujući udarac komunističkoj glavnini, počev od propasti Užičke republike, ali su im Italijani umesto toga pružili sigurno utočište, tvrdi u svojoj najnovijoj knjizi “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta” Miloslav Samardžić.
- Kada je "crveni teror" narušio ratno zatišje uspostavljeno septembra 1941, Italijani su se složili sa četničkim komandantima da se komunisti proteraju dalje na zapad. General Roata je procenio pravac kretanja partizana, pa je otuda povukao svoje jedinice. Komunisti su tako imali slobodan put prema Bihaću - piše Samardžić.
Poznati nacistički obaveštajac Hetl objavio je 1953. godine u Londonu knjigu "Tajni front", u kojoj, između ostalog, govori i o Roatinim vezama sa partizanima, koje nisu bile strane ni Nemcima. Ali kada je zbog očekivanja savezničkog iskrcavanja, Balkan dobio prvorazredan strateški značaj, Hitler je smatrao da taktiku "upotrebe jednih protiv drugih" treba napustiti i primeniti "silu, ma koliko to stalo ljudskih žrtava".
Dan po prijemu Hitlerovog pisma, 26. februara 1943, u Rimu je održan sastanak na kojem su s italijanske strane prisustvovali Musolini i general Ambrozio, a u ime Trećeg rajha Ribentrop i general Varlimon. Ambrozio je priznao da "četnici mrze Italijane, ali oni nisu imali dovoljno trupa da se bore protiv partizana".
Zato su se januara 1942. obratili Italijanima, i Roata je prihvatio njihovu ponudu. "Što se tiče uništenja grupe koja operiše u Srbiji, i pacifizacije tog područja, ne postoji neposredna mogućnost. Očevidno je da su i četnici i partizani neprijatelji Osovine, ali je nemoguće tući oboje istovremeno, rekao je Ambrozio. Na to je general Varlimon uzvratio da je od 15.000-20.000 partizana u operaciji "Vajs" već uništeno 5.000, što uskoro čeka i ostale, uz zaključak da onda treba preduzeti operaciju protiv četnika. Ambrozio je ponovo uzeo reč, tvrdeći da akcija protiv partizana neće uspeti, i da samim tim nema uslova za pokretanje ofanzive na četnike. Sada je italijanskom generalu odgovorio Ribentrop, rekavši da se više ne mogu odlagati operacije "protiv probritanskih Mihailovićevih pomoćnih trupa u Hrvatskoj".
TAKO su Italijani i dalje tražili izgovor da ne raskinu pogodbe sa četnicima. Oni su, u stvari, izbegavali ulazak u bilo kakve borbe, o čemu je Varlimon izvestio Hitlera po povratku u Berlin: "Italijani neće da uzmu učešća ni u jednoj od planiranih operacija: 1) Operaciji “Vajs” koja je imala za cilj da uništi komuniste pod Titom u Hrvatskoj; 2) U razoružavanju četničkih jedinica u Hrvatskoj; i 3) U akciji protiv Mihailovićevog pokreta u Crnoj Gori". Tek posle "intervencije Ribentropove kod Dučea, general Ambrozio najzad je pristao na planirane operacije", pisao je Varlimon Hitleru. Hitler je italijansko držanje nazvao izdajom, jer je i Ambrozijev pristanak bio samo delimičan.
Na poslednjem u nizu sastanaka u Rimu, 29. februara 1943. godine, Musolini je rekao Ribentropu da "Mihailovića smatra opasnim i ogorčenim neprijateljem Nemačke i Italije". Zato je, 8. marta, pozitivno odgovorio na Hitlerovo pismo: "Italijanski generali iz Crne Gore bili su pozvani u Rim i naređeno im je da prestanu sa davanjem oružja četnicima, koje treba razoružati čim partizani prestanu da budu opasan pokret. Sporazumi sa nemačkim komandantima u Jugoslaviji biće postignuti za naredne akcije, koje će se preduzeti protiv Mihailovićevog pokreta".
Četnička pogodba sa Italijanima konačno je stavljena van snage početkom marta 1943. godine. Po naređenju iz Rima, Italijani ne samo što su prekinuli isporuke oružja i municije, nego su počela masovna hapšenja Dražinih ljudi. Delovi tri italijanske divizije, uz podršku avijacije, krenuli su prema četničkim položajima postavljenim u pravcu nastupanja komunista. Iz Musolinijevog pisma italijanskom guverneru Crne Gore, generalu Pirciju Biroliju, od 23. maja, vidi se da je italijansko angažovanje trajalo i narednih meseci: "Iz vaših izveštaja izlazi da nemački i italijanski bataljoni vode borbu u Crnoj Gori da bi potukli ustanike i Mihailovićeve bande". Juna meseca Italijani zadaju jedan od najvećih udaraca četnicima, hapšenjem vojvode Dobroslava Jevđevića. Činjenica da je vojvoda
uhapšen tek u junu, tri meseca posle pokretanja ove antičetničke akcije, i da je umesto u logor odveden na bezbedno mesto u Rimu, svedoči koliko su se Italijani opirali nemačkim pritiscima.
Okretanje Italijana protiv četnika marta 1943. godine ipak je bilo mlako i bezvoljno. Dokaz ovome je novo Hitlerovo
pismo Musoliniju od 19. maja, u kojem ga on moli za pridržavanje ranijih dogovora. Hitlerove molbe ostale su neuslišene, kako zbog nemačko-italijanskih trzavica, tako i zbog same prirode italijanske vojske. Vojnici 25 italijanskih divizija uglavnom su "ubijali" vreme u primorskim gradovima, dok su Nemci morali da dovlače jedinice prekopotrebne na Istočnom frontu. Da se kojim slučajem u Jugoslaviji nalazilo 25 nemačkih, a šest italijanskih divizija, bila bi to sasvim druga priča.
Italijanske akcije protiv četnika, ipak, došle su u najgori čas, jer su baš tih martovskih dana 1943. Nemci sklopili sporazum i ostvarili izvesnu saradnju sa komunistima. Taj sporazum je pre svega bio uperen protiv četnika. Istovremeno, veze komunista sa ustašama i uopšte organima Nezavisne države Hrvatske, takođe usmerene protiv četnika, nisu ni prekidane.
Novonastala situacija stavila je van snage Dražinu taktiku da "usled velikog broja, neprijatelje tučemo jednog po jednog". Sada se moralo tući i protiv jedinog do tada neutralisanog neprijatelja - Italijana.

BOJE SE DRAŽE
ITALIJANI su u Jugoslaviji držali čak 25 divizija, a Nemci samo šest. Nemačke divizije, ipak, bile su daleko opasnije, jer Italijani gotovo da nisu koristili svoje trupe. Jedan nemački oficir javljao je iz Crne Gore da se "Italijani bukvalno boje Draže Mihailovića", dok je, na jedan od mnogih protesta nemačkog vojnog izaslanika u Rimu, Rintelena, Ambrozio odgovorio da bi akcija protiv četnika "povećala broj pobunjenika za 100 odsto".
(KRAJ)