Kralj na - nišanu!

Piše: Pavle LJumović
SUDBINU Gustava Perčeca doživela je i Jelka Pogorelec, sedam godina kasnije. Ustaše su je pronašle u Sarajevu i sprovele u zatovr u Zagrebu. Zverski je mučena, a zatim, po naređenju Pavelića, ubijena.
U međuvremenu, Janka Pusta je dobila novog upravnika umesto Perčeca, Vjekoslava Servacija koji je neko vreme bio u Italiji sa Pavelićem. Servaci, kao i ranije Perčec, nije na ovom "seoskom posedu" proizvodio pšenicu, kako je glasilo u ugovoru o zakupu, već teroriste, i to one najtežeg oblika.
Saznavši za delatnost Janka Pusta, vlada Kraljevine Jugoslavije je u nekoliko navrata upućivala note protesta Mađarskoj, koje su na kraju i urodile plodom. Mađarske vlasti, 1934. godine, raspuštaju logor Janka Pusta, ali su prećutno dopustile da ustaše svoj teroristički centar smeste u gradić Nađ Kanjižu koji se nalazi nedaleko od Janka Puste. Međutim, to je bilo samo prividno, jer je jedan broj ustaša i dalje ostao u Janka Pusti, gde su u toku septembra obavili poslednje pripreme za atentat.
U logoru su ostali oni sa kojima se izvodila specijalna obuka za atentat, pod kontrolom specijalnih instruktora. jedan od glavnih je bio pripadnik VMRO Vladimir Černozemski, alijas Veličko Kerin. Međutim, većina ustaških terorista iz Janka Puste prelazi u Italiju, gde je bio organizovan veći broj logora duž italijansko-jugoslovenske granice u kojima se prvenstveno obavljala vojna obuka. Posredstvom visokog funkcionera ministarstva unutrašnjih poslova Italije Erkole Kontija oružje i municiju ustaše su dobijale od italijanske vlade.
Ustaše su, u isto vreme, bile aktivne i na teritoriji Jugoslavije gde su izvele mnogobrojne terorističke akcije. Međutim, time se nisu zadovoljile, pa su pokušale i oružani ustanak. Ante Pavelić, Perčec i Servaci su na sastanku u mestu Špitalu, u Austriji, odlučili da se, preko ustaškog centra u Zagrebu, ubaci jedan broj istaknutih ustaša. NJihov zadatak je bio da se povežu sa domaćim ustašama i pokrenu ustanak. Ustaše su se prebacile na Velebit i povezale sa ustaškim centrom u Gospiću u kome su delovali dr Andrija Artuković, advokat iz Gospića, Marko Došen veleposednik iz Gospića i bivši austrougarski oficir Joco Rukavina. Zbog slabe organizacije, do opšteg ustanka nije došlo i sve se svelo na nekoliko diverzija na vojne objekte i sukobe sa žandarmerijom. Najveći broj učesnika je uhvaćen i na suđenju su svi dobili vremenske kazne. Andrija Artuković, Joco Rukavina i Marko Došen, sa nekoliko ubačenih ustaša, pobegli su u Zadar, a odatle preko Rijeke u Bogataro u Italiji, gde se nalazio logor za obuku terorista.
Nakon neuspelog ustanka, Pavelić i njegovi saradnici su, sumirajući rezultate iz prethodnog perioda, zaključili da se takvim terorističkim akcijama postižu samo delimični rezultati. Isto tako, zaključili su da će takvo terorističko delovanje, u dužem periodu, imati negativne posledice i izazvati negativan efekat. Sve bi to moglo da ih diskredituje kod njihovih mentora, u prvom redu Musolinija.
MEĐU najvažnijim tada donetim zaključcima je zaključak da kralj Aleksandar Prvi Karađorđević predstavlja kohezioni elemenat zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca čija bi eliminacija dovela do nemira, što bi stvorilo pogodno tle za ostvarivanje njihovih ciljeva - razbijanja Jugoslavije i stvaranje Nezavisne države Hrvatske. Tvrdo ustaško jezgro koje je predvodio Ante Pavelić zastupalo je ideju o ubistvu kralja, kojeg su, inače, zvali "Aleksandar poslednji". Nasuprot ovoj stajala je druga sturja u redovima ustaša koja se tome protivila, smatrajući da se takvim terorističkim akcijama ne dolazi do željenog cilja. U kampanji pokrenutoj preko ilegalnih ustaških listova pobedila je struja Ante Pavelića, koja je ubedila članstvo ustaške organizacija o neophodnosti takve akcije.
Posle odluke o ubistvu, Pavelić je čekao zgodnu priliku za izvršenje atentata na karalja. Prvi put mu se ta prilika ukazala 17. decembra 1933. godine, prilikom dolaska kralja u Zagreb, kako bi tamo proveo svoju porodičnu slavu. Kada je za to saznao, Pavelić formira dve grupe od odabranih terorista. Prvu je predvodio Petar Oreb iz logora Fontekijo u Italiji, a drugu Ivan Herenčić iz Janka Puste, u Mađarskoj.
Dolazak suverena u drugi po značaju grad kraljevstva odvijao bi se po unapred utvrđenom protokolu. Međutim, uoči kraljevog dolaska, u noći između 16. i 17. decembra, zagrebačka policija je upozorena od policije iz Beograda, na osnovu podataka dobijenih od Jelke Pogorelec, da se u predgrađu Zagreba u Ulici Štore broj 34 nalaze teroristi koji spremaju atentat na kralja. Šef zagrebačke policije dr Josip Vragović je tek sutradan u 7 sati ujutru uputio na tu adresu dvojicu agenata Ćurčića i Lečića. Kada su stigli pred naznačenu kuću, dočekala ih je žestoka paljba iz automatskog oružja. Ćurčić je ubijen, a Lečić ranjen, što su teroristi iskoristili i pobegli.
To je, međutim, bila rezervna grupa atentatora, a glavna, koju je predvodio Oreb, već se nalazila u gradu. Čekali su kralja na trgu Zrinjskog kuda je trebalo da prođe na putu od stanice do Gornjeg grada, gde se nalazila njegova palata.
Oreb i dva člana njegove grupe bili su obučeni u skijaška odela. Dva čalan grupe su nosila skije, a Oreb - ništa. Plan je bio vrlo jednostavan: u trenutku nailaska kralja dvojica terorista bi bacili skije ispred kraljevskog automobila, što bi skrenulo pažnju obezbeđenja, a Oreb bi to iskoristio, bacio bombu i dokrajčio posao pištoljem, ako bi bilo potrebno. U predviđeno vreme pojavio se kraljev automobil, a hiljade ljudi se tiskalo napred kako bi bolje videlo kralja i pozdravilo ga. Šofer se kolima jedva probijao kroz masu, a kralj dirnut dočekom sa osmehom je otpozdravljao.
Oreb je zaključio da je došao njegov trenutak, pred njim je bio čovek kojeg su mu predstavili kao krvavog tlačitelja hrvatskog naroda. Međutim, kada bi sada bacio bombu na kraljev automobil, pomislio je, njegove žrtve bi bili i mnogi Hrvati, pokolebao se i odustao.

HAPŠENJE OREBA
KADA je kraljev automobil prošao, dao je znak svojim saučesnicima i svi su se uputili da se pridruže drugim teroristima. Dok se približavao shvatio je da je kuća zauzeta, pa su se sva trojica terorista, svaki svojim putem uputili prema mađarskoj granici. Na putu Oreb se pridružio grupi Cigana i sklonio se u njihov tabor, ali ga je policija pronašla i uhapsila, a ubrzo i drugu dvojicu.

(NASTAVLJA SE)