Žal zbog bartua

Piše: Pavle LJumović

NA zahtev odbrane, pročitan je i Apel upućen s Petog kongresa ustaške organizacije održanog u Južnoj Americi, koji glasi: "Neka nam bude dozvoljeno da u svoje ime, kao i u ime hrvatskog naroda, izrazimo svoj bol zbog smrti francuskog ministra inostranih poslova, eminentnog državnika Luja Bartua, žrtve događaja u Marselju. Uveravamo vas da čitava Hrvatska žali smrt slavnog francuskog sina, do koje je došlo nesrećnom fatalnošću. I sud i francuska javnost će se uveriti da su meci bili isključivo namenjeni Aleksandru Karađorđeviću".

Odbrana je, pozivajući se na apel, u potpunosti negirala zaključak predsednika suda da je i Luj Bartu bio označen kao meta u Marselju. No, predsednik suda je i dalje tvrdio da Bartu nije ubijen slučajno i da je ovaj apel jasni pokazatelj namere ustaške organizacije da direktno utiče na tok suđenja, kao i da pokrene francusko javno mnjenje u svoju korist.

Nakon žustrog duela odbrane i predsednika suda, pročitana je i Odluka Saveta Društva naroda doneta po žalbi koju je uputila Jugoslavija, u kojoj stoji: "Savet Društva naroda, ubeđen da tumači osećanja Društva, jednodušno osuđuje atentat koji je stajao života viteškog kralja Aleksandra Ujedinitelja i Luja Bartua. Osuđujemo ovaj gnusni zločin i pridružujemo se bolu naroda Jugoslavije i Francuske i tražimo da svi krivci budu kažnjeni".

SUĐENJE je nastavljeno saslušanjem svedoka. Prvi je svedočio dr Merlen, koji je, na zahtev istražnog sudije, dao iskaz o mentalnom zdravlju optuženog Mija Kralja. Dr Merlen izjavljuje: "Pregledao sam optuženog pet puta. Pregledu je bio prisutan i prevodilac Milutinović. To je bilo 1. januara 1935. Tada sam konstatovao da optuženi ima akutan halucinantni delirijum. Čuje glasove koje na jugoslovenskom jeziku ponavlja jedne za drugim. Misli koje mu padaju na um, stalno ponavlja. Bio je miran, osim tih halucinacija. NJegova inteligencija je bila netaknuta, tj. netaknuti su bili njegovo pamćenje, njegovo mišljenje i njegova osećanja, kao i sve njegove intelektualne sposobnosti".

Na pitanje predsednika suda Loazona, da li to stanje datira od 8. oktobra 1934. godine, dr Merlen je izjavio da je to stanje odnedavno, verovatno od kraja decembra. Uveren je da takvo mentalno stanje nije postojalo kod optuženog za vreme atentata. Optuženi Kralj je na to izjavio da je na pregledu bio potišten i pod uticajem pretnji koje mu je upućivao prevodilac na kojeg je bio besan, pa nalaz dr Merlena nije odraz njegovog pravog stanja. Sud je, potom, po zahtevu odbrane, odredio dr Cenila, dr Didea i dr Euzera da utvrde mentalno stanje optuženog, da li je to stanje stvarno ili simulirano i da li je stanje koje je dr Merlen ustanovio moglo nastati u međuvremenu.

"U momentu izvršenja dela za koje je optužen Mijo Kralj, on je bio u takvom stanju koje možete i vi, gospodine predsedniče, kao i porota da zapazite u toku suđenja. To stanje mu u svakom slučaju dozvoljava da se stara o svojoj sudbini. Zbog nekih manjih simptoma, kao što je drhtanje i znojenje ruku, zaključio sam da se radi o hiperemotivnoj ličnosti, ali je sa krivične tačke gledišta potpuno odgovoran za svoje postupke, te da je zbog navedenog moguće da je ta odgovornost lako umanjena", zaključak je dr Didea.

Svedočio je potom dr Euzer koji je izjavio: "Akutna halucinantna psihoza kod optuženog Kralja, prema dijagnozi, traje od kraja decembra 1934. godine, pa do početka februara 1935. Ta psihoza nije postojala za vreme atentata. Međutim, za vreme pregleda utvrdio sam simptome izvesne mentalne labilnosti, za koje se moće reći da su uzrok izvesne umanjene odgovornosti optuženog".

Dr Cenil je poslednji svedočio: "Kod optuženog Kralja postoje simptomi koji ulaze u okvir onog što se naziva poremećaj emotivnosti i neuravnoteženosti u reakcijama, ali ne i mentalna neuravnoteženost. Odgovornost optuženog, s medicinske tačke gledišta, može biti nešto umanjena".

POPODNEVNA sednica trećeg dana suđenja, 7. februara 1936. godine, počela je čitanjem iskaza generala Žorža, koji je u atentatu teško ranjen. "Automobil koji nam je dodeljen", stojalo je u iskazu, "bio je marke `delaž`, prilično star, sa otvorenim pokretnim krovom i stepenikom za ulaženje u automobil. U momentu atentata kretao se prvom brzinom, pa je njegov motor, kao kod svih starih automobila, pravio prilično veliku buku. To je olakšalo posao atentatoru. Sve se to desilo iznenada. Ja sam pogođen u predelu grudnog koša, u obe nadlaktice i u predelu stomaka. Najopasnija je bila rana u predelu grudnog koša". Odbrana nije imala pitanja, a optuženi su izjavili da ne znaju ništa jer nisu bili prisutni kada je atentat izvršen.

Sledeći svedok bio je pukovnik Piole, koji je izjavio: "Bio sam određen za desnog pratioca. Jahao sam po naređenju tako da mi je glava konja bila u visini haube, kako bi okupljena masa mogla bolje da vidi kralja Aleksandra. U trenutku izvršenja atentata morao sam da okrenem konja i tek onda udarcem sablje ranim atentatora". Dali su iskaze i dva policajca koja su održavala red na mestu atentata. Prema njihovom iskazu automobil se kretao po protokolu, na samo metar i po od trotoara. Krijući se u masi atentator je odjednom izašao, i niko nije pokušao da ga zaustavi. Očevidno je bilo da niko nije shvatio što se događa sve dok se nisu čuli pucnji ubice. Kada je pukovnik Piole sabljom oborio atentatora ispalili su mu metke u glavu, rekli su policajci pred sudom.

Zatim je svedočio M. Simonović, savetnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova Jugoslavije. Simonović je, na početku govorio o istorijatu osnivanja ustaške organizacije, bekstvu Ante Pavelića i Gustava Perčeca iz zemlje, o ubistvu Tonija Šlegela, direktora lista "Zagrebačke novosti", o tome kako je Perčec organizovao terorističko-diverzantski logor u Janka Pusti i o tome kako su Pospišil i Kerin bili instruktori za obuku u rukovanju oružjem i eksplozivom.

OPTUŽBE SRBA
POSPEŠIL je izjavio da Simonović izmišlja i laže, da se u logoru Janka Pusta samo obrađivala zemlja, a ne nekakva obuka za terorističke akcije. Optužio je Srbe da na sve načine pokušavaju da parališu katoličku veru i da su zbog toga stvorili veru koja nije ni hrišćanska ni jevrejska. Nastojao je da prikaže hrvatski narod kao bedem hrišćanstva protiv turske invazije, a sebe kao ustašu i hrvatskog vojnika koji se bori za nezavisnost svoje zemlje, koji se bezuslovno stavlja u službu i potčinjava svim ustaškim propisima u granicama ustaške organizacije.
(NASTAVLJA SE)