Na Hristovom putu

Piše: Mirjana Radetić
PRED Bogom je veliki onaj ko je neumoran u služenju Bogu i istini, a prvi - onaj koji je spreman da svima bude sluga...
Jevanđelske reči, kojima se pre četrnaest godina već pri izboru za srpskog patrijarha obratio narodu i vladikama Srpske crkve, NJegova svetost patrijarh srpski Pavle potvrdio je bezbroj puta i mišlju i delom. Upravo je zakoračio u devedeset prvu, a za sve vreme svog monaškog života po manastirima širom zemlje, pa i na funkciji prvog po časti u SPC, nije izneverio Hristov put. Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Pavle, kako zvanično glasi njegova titula, 44. je naslednik na tronu Svetog Save, i čovek koji je u životu Crkve bez sumnje ostavio dubok trag. U krajnje teškim prilikama za srpski narod i Crkvu ostao je pravi narodni pastir - pre svega čovek dobre volje čija je pastirska reč umela da smiri, čak, i narasle društvene tenzije.

UVEK "SLABAČAK"
DANAŠNJI srpski patrijarh (svetovno ime Gojko Stojčević) nije čovek koji o sebi rado priča, i ono što se o njemu zna - samo su fragmenti iz života, istrgnuti u ovoj ili onoj prilici. Rođen je 1914, u slavonskom selu Kućanci, u porodici zemljoradnika, u kojoj su se teški poslovi radili od jutra do sutra i kojoj je on zbog slabog zdravstvenog stanja doprinosio malo. Činjenica da je još kao sasvim mali ostao siroče, ostavila je u njemu trajnu ranu. O tome kako je proveo te prve godine detinjstva, ispričao je jeromonahu Pantelejmonu (Jovanoviću), za "Svetosavsko ognjište":
"Detinjstvo mi je bilo slično kao u današnje mladeži. Doduše, bile su malo drukčije prilike, a i postojale su granice koje se nisu smele preći. A danas, vidite šta se radi. Ja sam vrlo rano ostao bez roditelja. Otac je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Meni je tada bila treća godina, brat se tek rodio. Majka se koju godinu kasnije preudala, a brat i ja smo ostali kod babe i tetke. I majka je ubrzo umrla. Zato je moj pojam majke vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale.
Porodica je bila religiozna, nedeljom se išlo u crkvu, u školi se učila veronauka, tako da je moje religiozno osećanje bilo i praktično primenjivano. Već u tim godinama, dete zna Očenaš, ali drukčije shvata pojam Oca nebeskog kad nema roditelje, doživljava to intenzivije. Tetka nas je volela, ali kad učinimo što nije dobro, ona nas je ispravljala i prutom."
Sećajući se tih ranih dana detinjstva, patrijarh je više puta pominjao da je bio nežnog zdravlja, kako sam kaže "vrlo slabačak", i da su mu jednom, čak, zapalili sveću misleći da je umro. Tetka je shvatila da nije za seoske poslove, pa je odlučeno da nastavi školu. Pre nego što je, međutim, krenuo u gimnaziju, familija je odlučila da ga pripremi i poslala ga u manastir Orahovica, zapadno od sela. Manastir je bio u planinama. NJegova crkva, pričao je patrijarh, pominje se u spisima još od 1594. godine, i bila je to jedina crkva u tom kraju sa kubetom - sve ostale su romanskog stila. Put od rodnog sela do Orahovice prilično je dalek, a susret dečaka s novom sredinom predstavljao je posebno uzbuđenje. Možda i zbog toga što čoveka koji je stigao iz ravničarskog kraja uzbuđuju suprotnosti.
U manastiru je boravio mesec dana i, kako kaže, nije bio u stanju baš sve da shvati u bogosluženju, ali je "imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili". U to vreme, nije ni sanjao da će baš crkva biti njegova budućnost. To nije nagoveštavala čak ni škola, u kojoj je - iako dobar đak - imao dvojku iz veronauke.
"Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske. Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katihizis - to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima - vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bio je, razume se, dobar, ali strašno strog čovek. I kada me prozove, ja prosto ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni: `Sedi, jedan!`
Onda se izvučem, kad pita nešto malo teže. On obično kaže: `Ko zna, dobiće dva`. Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dvojku. Kasnije, kad sam porastao, kad sam se malo osamostalio, nije bilo više te treme, mada su mi, inače, više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika. Uticaj rodbine prevagnuo je da upišem bogosloviju, iako je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se ja baviti docnije, pogotovo u slobodno vreme."
Mnoge su dileme mučile današnjeg patrijarha još od rane mladosti, koje su na momente dovodile, čak, do toga da preispita svoj ostanak u bogosloviji. Negde u trećem razredu, došla mu je tako na um misao: Ako Bog zna unapred da ću ja da budem ubica, kockar ili ne znam kakav pokvarenjak, da li ja mogu to da ne budem? Ako ne budem, njegovo znanje je ništa, a ako budem, gde je tu sloboda? Mnogo me je mučilo to pitanje, i bio mi je potreban taj odgovor. Našao sam ga kod blaženog Avgustina, koji to objašnjava pojmom vremena. Vreme je, kaže on, jedino trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Prošlost je bila - ne nema; budućnost će biti - i nje nema; a šta ima? Ima sadašnjost, ali i nje gotovo da nema - ona je dodirna tačka između prošlosti i budućnosti u kojoj budućnost stalno prelazi u prošlost.
Vreme važi za stvorena bića, materiju, vasionu i pogotovo za nas ljude. Mi živimo i shvatamo u kategorijama prostora i brojeva. Ali, za Boga to ne važi, za njega nema ni prošlosti, ni sadašnjosti, ni budućnosti, već samo večne sadašnjosti, tako da kad mi kažemo da će nešto biti, to će nama biti, ali ne i NJemu. I to je meni rešilo problem. Da nije, mogla je da bude stavljena tačka na moje bavljenje bogoslovijom."
(NASTAVLJA SE)