Dva zla rata

Piše: Mirjana Radetić .

ŽIVOTNI put današnjeg srpskog patrijarha obeležilo je ne samo školovanje u Tuzli, Sarajevu i Beogradu (postdiplomske studije završio je u Atini), već i izbeglički dani koje je u vreme Drugog svetskog rata proveo po mnogim srpskim manastirima. Tako je, zahvaljujući diplomi tadašnjeg Teološkog fakulteta, uspeo da se po dolasku ustaških vlasti u Slavoniju vrati u razrušeni Beograd.
Najpre je radio na građevinama, ali pošto fizički napor - kako sam priča u autobiografskim spisima "Bez osuda, otvoreno, očinski" - nije mogao da izdrži, uskoro se razboleo. Nastavnici su mu preporučili da utočište traži u više manastira po Srbiji: išao je u Vujan kod Gornjeg Milanovca, Svetu trojicu kod Ovčar Banje, Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, u Raču podno Tare...
- Otac Julijan poveo me je najpre u manastir Vujan, gde sam se, pošteđen težih poslušanja, najviše posvetio čitanju, jer je moj zaštitnik imao mnogo knjiga, znalački odabranih - priča patrijarh. - Leta 1945. otac Julijan me je, zatim, odveo u manastir Blagoveštenje, u koji je on sam bio premešten. Onda sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila "otvorena tuberkuloza" ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu kojem sam se od najranije mladosti zavetovao. Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene, i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti, 1946. godine.
Patrijarh sa žaljenjem govori da završetak rata nije doneo kraj iskušenjima ni narodu ni Crkvi. S odlaskom okupatora nije se povuklo i ono "zlo domaće", već je nastavilo da zavađa i zastrašuje ljude na razne načine, pod vidom borbe protiv narodnih neprijatelja. (Lenjin je, kažu, posle preživljenog atentata, nastavio da u određene dane prima ljude koji su dolazili da ga vide.

JEDNOM se u redu posetilaca kod vođe Sovjeta našao i sveštenik iz mesta iz kojeg je Vladimir Uljanov poticao. Lenjin ga prepozna i podviknu mu: "Šta ti tražiš od mene? Da moliš za crkvu, je li? S Crkvom je svršeno!" Prepadnuti sveštenik se pokloni i reče: "Došao sam da vam se zahvalim što ste Rusku crkvu oslobodili od ropstva". Još nezalečen, Lenjin se zanese, i čuvari pritrčaše da ga pridrže... Kad je došao svesti, naredi da se taj i taj sveštenik nađe u Moskvi i odmah strelja.)
- Ne bih mogao da sada, naknadno, govorim jesam li ja, na nova stradanja naroda, pod novom vladavinom koja se odmah uspostavila, gledao kao na kakvu Božju kaznu što je narod okretao leđa Crkvi, još u međuratnom vremenu. Na to je s gorčinom ukazivao još vladika Nikolaj, u svojim zapisima iz Dahaua. Nisam tada razmišljao ni o onoj, ne samo uprošćenoj, već i iskrivljenoj poštapalici da je "svaka vlast od Boga". Dok sam bio u Rači, mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu. Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u svoje dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri.
- Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme radio sam i u manastirskoj vodenici. Jedva smo čekali veče ne samo radi odmora, već da se u molitvi saberemo. Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života. A u časovima iskušenja, kad ne bih imao odgovora ni samom sebi na pitanje zašto nas, posle velike nesreće od tuđinskih okupacija, sad sustiže neko nepojamno prokletstvo od nas samih, pomišljao sam na reči razljućenog Gospoda koji preti Jevrejima da će im za kaznu poslati Nabukodonosora. I sve vreme otada, ne prestajem da mislim na ono što sam doživeo i, za čitav život, poneo iz manastira Svete trojice.
U ovim spisima, patrijarh podseća da ga je u manastir doveo njegov školski drug jeromonah Jelisej (Popović), negde s proleća 1942. U manastir se u to vreme dobro vodila ekonomija, tako da su mogli da ga prehrane i davali su mu lakše poslove.

(NASTAVLJA SE)