Pod pretnjama

PIŠE: Mirjana Radetić
IZ tog vremena, patrijarh pamti i jedan detalj, vezan za Dečane, gde se pod ćivot svetog Stefana Dečanskog masovno dolazilo zarad izlečenja i raznih nevolja. Nekad je dolazilo i više Šiptara nego Srba.

- Desio sam se jednom u porti, u manastiru, i čuo razgovor kada je iz crkve izlazio Šiptar sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: "Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?" "Ja nisam došao vašem ni našem svecu", odgovori Šiptar, "već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ti ni ja."

Šiptar mi, potom, priđe i zatraži blagoslov za dete.

Kao pažljivi posmatrač kosovskih zbivanja, svih nesreća koje su činile da se sistematski zatiru tragovi Srba i srpske duhovnosti na Kosovu i Metohiji, episkop raško-prizrenski Pavle upućivao je očajnička pisma Srpskoj pravoslavnoj crkvi da bar bude upoznata, ako ne može pomoći. Vlasti su bile gluve. Već u to vreme, piše Sinodu da se "kod pravoslavnog srpskog dela stanovništva ovih krajeva primećuje, pored svih zakona o slobodi svesti i veroispovesti, veliki strah da svoja religiozna osećanja ispolje". Narod se iseljava, o progonu Srba se ćuti, izloženi su diskriminaciji najgore vrste.
Aprila 1958. godine, upozorava Sveti sinod: "Posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalno iseljavanje našeg življa. Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini poslednje tri kuće iz najbližeg sela Ludovića, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Šiptarima. U tursko vreme, pre Prvog svetskog rata, bilo je u tom selu 17 kuća i isto toliko šiptarskih. Posle rata (onoga) iselile su se nekolike kuće. Posle ovoga rata ostalo ih je još šest, sad se sele poslednje tri. Tako je i u drugim krajevima. U Vitomirici kod Peći, koja je naseljena posle Prvog svetskog rata, nije bilo nijedne šiptarske kuće. Sada ih ima sto. U Dobruši pre rata nijedna, sada 160..."
Kasniji patrijarhovi izveštaji sve su dramatičniji: "Narod je ovde, zaista, kao ovce bez pastira, prepušten sam sebi, pa nije čudo što je smućen i poljuljan u veri pod naletom sviju mogućih nevolja koje preko njega snažno duvaju. Uglavnom sam ih opominjao da čuvaju ono što je glavno - dušu svoju i obraz svoga naroda, to opšte dobro, nasleđeno od naših svetih predaka..."
U pismu od 11. maja 1962, upozorava Sveti sinod: "I ove godine, još intenzivnije, nastavljeno je iseljavanje našeg srpskog elementa iz sviju krajeva eparhije. Iz gnjilanskog namesništva tokom ove godine iselilo se preko 200 domova. Iz okoline Prištine takođe se naglo iseljavaju. U selu Komorane, posle rata bilo je 40 srpskih domova, sada ih ima 12, Novo Čikatovo 48, sada 22, Donji Zabelj 18, sada 4, Veliki Belaćevac 23, sada svega tri. Iz Goleške parohije iselio se u toku godine 81 dom..."

(NASTAVLJA SE)