Zid među narodima

PIŠE: MIRJANA RADETIĆ

PO patrijarhovim rečima, to je bilo vreme kad je stalno isticano bratstvo i jedinstvo, dok je u praksi izazivano podozrenje među narodima koji žive u zajedničkoj državi. Kao tamošnjeg episkopa, brinuo ga je doprinos srpske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji. Tako u svojim autobiografskim spisima "Bez osuda, otvoreno, očinski", ("Projekat Rastko") podseća da spomen-hram u Đakovici (1950.) nisu srušili Šiptari, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima.

- Gračanica nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je taj manastir jedna od najvećih svetinja ne samo Kosova, jedno vreme bio i istražni zatvor nove vlasti posle Drugog svetskog rata - priča patrijarh. - Hapšenike su držali čak u priprati hladne crkve, a ne verujem da bi se iko drugi usudio da je tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika. Ideologija koja je vladala zemljama istočne Evrope, pa i našom, bila je ideologija mržnje, između ostalog. Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija federativne Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda.

Šiptarske vođe su iskoristile prilike u komunističkoj Jugoslaviji da svoje neprijateljstvo prema Srbima oglase kao ugroženost od njih, a pripreme za svršeni čin otcepljenja predstave kao nužnost nasilne zaštite od "nasilja". To je jedno od suštinskih pitanja Kosova. "Na sva hapšenja, naročito mladog sveta posle demonstracija 1981, a i kasnije, gledao sam kao na razlog da se zlo uveća. U zatvorima su ležali zavedeni ljudi, a političari i profesori, koji su ih podjarivali da traže Kosovo-republiku, pošteđivani su".
- ZA jednog sveštenika u Prizrenu, uhapšenog posle 1945. godine, na nekoliko kucanih strana napisana je bila optužnica protiv njega i njegovog rada. Kad mu je bila pročitana, on je samo začuđeno odgovorio da u vreme nedela koja mu se stavljaju na teret, uopšte nije bio u Prizrenu, nego interniran u Albaniju. Pušten je, ali odmah uhvatiše drugog sveštenika da bi mu, na osnovu od reči do reči iste optužnice, sudili i, naravno, osudili ga. Takvih postupaka, ruku na srce, moralo je biti i prema Šiptarima. Ne mogu da opravdam bilo čije nasilje, pogotovu što ga je vršila vlast, vojna ili policijska, koja nije bila samo srpska, ali su se kaznene mere pripisivale samo Srbima.
U sećanjima na političke prilike tog vremena, patrijarh je izričit da su ljudska prava najteže bila kršena u vreme šiptarske vladavine Kosovom. Na same Šiptare, na njihovo velikošiptarsko samouverenje, kaže, uticajnija je bila ideologija bliska vladajućoj Albaniji, nego islamska veroispovest. "Sve ovo govorim o vremenu pre nego što će doći do otvorenih sukoba 1981, izazvanih pobunom, ne zato što su obespravljeni, već što im svi zahtevi nisu bili ispunjeni". Preko "hleba autonomije, tražila se pogača republike".

PRVO ŠIPTARSKI
- LIČNA karta koju i sada imam (jer sam još uvek kosovski penzioner) izdata mi je 1979. u Prizrenu. Na njoj je sve ispisano prvo na šiptarskom, pa na srpskom. Čak i na koricama legitimacije stoji najpre šiptarski naziv za ličnu kartu, krupnim slovima. Tako su u vreme SFR Jugoslavije, za kojom se uzdisanja smatraju naprednim, najzvaničniji lični podaci o episkopu jedne od najstarijih srpskih eparhija, izdati najpre na tuđem jeziku. Eto primera kakva su bila, i ostala, ljudska prava na šiptarski način...