Prodor u čelo

Piše: Jordan Antonić
KOD Gorana je, kao i kod gotovo svih ostalih kriminalaca, postojalo naročito ogorčenje prema pritvorenicima koji su odgovarali zbog silovanja i pedofilije, ili koji su bili skloni cinkarenju. Svoj bes pokazivao je samo prema takvima. Ali ni tada nije uzimao pravdu u svoje ruke, već je obično drugima lukavo sugerisao: "Brate, to nije u redu. Brate, on će sutra silovati naše majke, ili sestre, ili decu. Brate, treba to srediti!"

Onima kojima se obraćao, nije trebalo da to ponovi dva puta. A onima na koje se to odnosilo, predstojali su dani užasa, ispunjeni batinama, svakojakim poniženjima i prezirom. Dobijali su razne nemoguće zadatke, zbog kojih su, ako ih ne bi dobro izvršili, opet bili premlaćivani. često su im na greške ukazivali "slikovito": primoravali su ih da se skinu, i da na sebi osete šta je silovanje.

Kada je Goran Majmun odveden u Palatu pravde na suđenje, pedesetak kriminalaca iz voždovačke ekipe mu je priredilo veličanstven doček. Među njima su bili Jefto Ruža, Simenda, Skole, Jovke, ćure, Toške, Žuća i mnogi drugi. Aplaudirali su, skandirali njegovo ime, bodrili ga da izdrži, zaklinjali se da su bezrezervno uz njega - sve dok se pred tu gomilu nije isprečio Goranov otac, koji je, iako vojni oficir sa visokim činom, došao da prisustvuje suđenju. Stariji Vuković je potegao "beretu", uperio je prema tim kriminalcima i zagrmeo: "Šta je, bando lopovska?! Kud ste krenuli? Hoćete da mi upropastite sina? Marš napolje, bando!" Svi su se, kao po komandi, povukli. Nekolicina je ipak pokušala da umiri gnevnog oca rečima: "U redu je, ćale! Neće biti problema!"

Osuđen je na kaznu zatvora od devet meseci i ubrzo prebačen u Padinsku Skelu. Nedugo zatim, pobegao je iz Skele i odmah otišao u Nemačku, gde nastavlja da gradi svoju "karijeru".

ZBOG "podele" posla na frankfurtskim ulicama, Vuković ulazi u sukob sa tamošnjim jugo-kriminalcima koje je predvodio ljuba Zemunac, te u jednom napadu biva ranjen u kičmu. Usled nedostatka dokaza, ljuba nije odgovarao za ovo Vukovićevo ranjavanje, ali se već uveliko predosećalo da će ovaj uzeti pravdu u svoje ruke. Prilika se ukazala 1986. godine, kada su se, naizgled slučajno, ispred zgrade suda sreli okoreli neprijatelji ljuba Zemunac i Goran Vuković. Naime, jedan je trebalo da pred nemačkim pravosuđem odgovara za neke otimačine, a drugi za provale. U svakom slučaju, Vuković nije okelvao, pa je u svog starijeg "kolegu" ispalio dva metka, i na licu mesta ga ubio. To je bio izuzetan "marketinški" potez Vukovića, jer ga je smaknuće "legende" lansiralo u sam vrh jugoslovenskog kriminala, iako je time "zaradio" sedam godina zatvora, ali i bes mnogih sledbenika ljube Zemunca, koji su se zaklinjali da će ga kad-tad osvetiti.

Pošto je odležao kaznu, vratio se u Jugoslaviju sa velikim ambicijama. Nameravao je da, s pedigreom nekoga ko je "skinuo" velikog ljubu, uspostavi kontrolu nad celim beogradskim podzemljem. To, međutim, nije naišlo na odobravanje u međuvremenu stasalih "slobodnih strelaca".

(NASTAVljA SE)