Paranoja do smrti

PIŠE: JORDAN ANTONIĆ
BOJAN je ponovo vraćen u samicu, uprkos svom pedigreu. NJegova arogancija i prepotentnost, čak i prema stražarima, poticala je, s jedne strane, iz činjenice da je bio suviše ponosan zbog toga što je ubio čuvenog Rubežića, a s druge strane, iz toga što su mu "leđa" obezbeđivale jake političke veze njegovog oca.

Stariji Petrović, diplomata, svakih nekoliko dana dolazio je sinu u posetu. Te posete, međutim, nisu bile organizovane na uobičajen način, već u kancelariji zamenika upravnika Branka Šormaza.

Stražari su Bojana sprovodili do Šormazove kancelarije, a onda im je naređivano da ostanu pred vratima i čekaju da bi ga docnije vratili među ostale pritvorenike. Jednom takvom prilikom, do Šormazove kancelarije ga je doveo komandir Slavoljub Anđelić. Sat kasnije, Bojan je izašao iz upravnikove kancelarije i prezrivo dobacio Anđeliću: "Čekaš, čekaš, a? Čekaš tu kao pas, dok ja unutra sedim i pijem viski. Ha, ha, ha... vi stražari ste xukci na lancu, ovde nisam ja u zatvoru, već vi!"

Bojan nije prestajao sa provokacijama i uvredama celim putem do samice. Anđelić je sve vreme ćutao i koračao za njim. A kada je otvorio vrata samice, snažno je gurnuo unutra svog "veselog štićenika", skinuo palicu i besno počeo da udara po njemu. Pričalo se da ga je tukao pola sata bez prestanka.

Najednom, posle ovih batina, Bojan se naglo profinio u ophođenju prema stražarima. Kada je posle nekog vremena ponovo smešten u grupnu sobu, splasnulo je čak i njegovo silexijstvo prema sobnim kolegama. Zbog batina dobijenih od Anđelića žalio se na sve moguće strane, ali čak ni uticajni tata tu nije uspeo da mu pomogne.

Bojan je, međutim, mnoge iznenadio i svojim ponašanjem tokom suđenja. Potpuno neočekivano, na sudu je žestoko teretio svog kompanjona Borisa Petkova Bugarina, tvrdeći da se ovaj, navodno, iživljavao nad ubijenim Rubežićem i posle ubistva.

Nevolja je, ipak, bila što je i sam sve više tonuo u zavisnost. Gradom su počele da se šire priče o njegovoj sve većoj paranoičnosti. Nije se odvajao od dva pištolja i Kepe, koji je čak, po Bojanovom naređenju, naoružan neprestano stražario u hodniku velike kuće u kojoj je živeo.

Ubrzo je počeo da se žali prijateljima da mu Bugarin i Aca Marinčić seksualno uznemiravaju suprugu, da hoće da je odvoje od njega, te da ona jedva uspeva da se odupre. Glasine o tome sigle su i do Borisa Petkova Bugarina, koji je onda otišao kod Bojana da tu stvar rasprave, jer je sve bila izmišljotina. Ovaj ga je, međutim, dočekao na vratima kuće i bez reči pripucao. Bugarin se srušio na beton. Bojan je mislio da ga je ubio, ali ispostavilo se da ga je samo ranio u stomak sa tri metka.

Bojan se ponovo vratio "poslu", sa još većom paranojom da mu je Bugarin stalno za petama.
Tokom sledećih nekoliko godina, nastupilo je zatišje u njihovim "koškanjima", ali ne i zaborav. Bugarin se 1996. godine vratio u Beograd, a dve godine kasnije, 28. februara, prostrujala je vest da je u strogom centru grada, na raskrsnici ulica Carice Milice i Brankove, Bojana Petrovića i Kepu zasula smrtonosna kiša metaka, dok su u "jaguaru" čekali da im se na semaforu upali zeleno svetlo. Ubica je, zvanično, zauvek ostao nepoznat.

(NASTAVLJA SE)